U oktobru, mesecu posvećenom borbi protiv raka dojke, o Ženskom centru Milica čujemo nešto češće nego inače. Tada se, u preko 40 gradova Srbije i regiona, održava i kampanja „Daj pedalu raku”, biciklistička vožnja koja je 11. oktobra ove godine, u svom dvanaestom izdanju, bila posvećena prevenciji raka dojke i ginekoloških karcinoma, sa ciljem povećanja svesti o značaju redovnih preventivnih pregleda i organizovanog skrininga, kao i podršci ženama koje prolaze kroz lečenje.
Međutim, Ženski centar Milica ne radi samo u oktobru. Već šesnaest godina, od 2010, ovo udruženje pruža podršku ženama obolelim od raka dojke i ginekoloških karcinoma, širi proverene informacije, organizuje edukativne aktivnosti i zalaže se za bolje uslove lečenja i jednaku dostupnost savremenih terapija i dijagnostike svakoj ženi u Srbiji, bez obzira na mesto stanovanja ili socijalni status. Iza svega toga stoji lična priča jedne žene koja je, nakon sopstvenog iskustva sa bolešću, odlučila da ono kroz šta je prošla pretvori u razlog da pomogne drugima.
Vesna Bondžić imala je 39 godina kada je napipala promenu na dojci. U mesecima koji su usledili suočila se sa operacijom, neizvesnošću i informacijama koje su joj oduzimale nadu. Kada vam neko kaže da vam je ostalo još 10 godina života, a potom i da ne bi trebalo da se ostvarite kao majka, možete da pristanete na granice koje vam nameće neko drugi, pod velom statistike, a možete i pokazati da ste statistička greška. Vođena iskustvom kroz koje je prolazila, Vesna je rešila da drugim ženama omogući ono što je njoj nedostajalo – pouzdane informacije, podršku, pravo na razumevanje sopstvene bolesti i učešće u donošenju odluka o lečenju. Danas Ženski centar Milica, uz stručnjake i mrežu edukovanih pacijentkinja koje pružaju podršku ženama tokom lečenja, radi i na promenama koje prevazilaze iskustvo pojedinačne pacijentkinje. Sa Vesnom razgovaramo na razne teme, ali posebno akcentujemo šta sve mora da se promeni kako bi svaka žena, bez obzira na to gde živi, imala jednake šanse za lečenje.
BURO. Prva žena u vašoj porodici koja je imala karcinom dojke bila je vaša nana Milica. Sećate se njene borbe još iz detinjstva. Da li vas je to iskustvo na neki način pripremilo za ono što će se kasnije dogoditi vama?
Vesna Bondžić: Ne možete se pripremiti za nešto što ne možete ni da zamislite da će vam se dogoditi. Ali danas verujem da nas život, često nesvesno, priprema za ono što ćemo tek morati da proživimo. Pre dijagnoze radila sam kao mašinski inženjer, bila angažovana na televiziji, pisala, konobarisala, radila kao dečji animator… U jednom trenutku čak sam se pitala čemu sve to, zašto radim toliko različitih stvari i kuda me svaki od tih puteva vodi. A onda se dogodi život. Dogodi se dijagnoza. I odjednom, sve ono što vam je nekada delovalo nepovezano počne da dobija smisao. Svako iskustvo, svaki susret, svaka veština koju ste usput stekli postaju deo vas i alati kojima se služite da biste razumeli, preživeli, stvarali i svoju priču preneli drugima. Danas sve to koristim da doprem do ljudi, da približim ono o čemu se često ćuti i da podsetim žene da nisu same. Možda tada nisam razumela zašto mi je život dao toliko različitih uloga, ali danas znam da ništa od toga nije bilo uzalud.
BURO: Šta biste voleli da ste tada znali?
Vesna Bondžić: Volela bih da sam ranije naučila da čuvam sebe. Da ne moram svima da budem dostupna, da ne moram uvek da budem ona koja razume, pomaže, preuzima i daje više nego što ima. Dugo sam verovala da će se dobrota koju pružam drugima prirodno vratiti istom merom. Ali život me je naučio da to ne funkcioniše uvek tako.
Naučila sam da ne mogu da budem svima oslonac ako pritom izgubim tlo pod sopstvenim nogama. Da moje potrebe nisu manje važne samo zato što sam navikla da prvo mislim na druge. I da postavljanje granica ne znači da ste postali manje dobri, manje brižni ili manje vredni ljubavi.
Bolest vas na mnogo načina suoči sa sobom.
Natera vas da preispitate kome dajete svoje vreme, svoju energiju, svoju pažnju, pa i delove sebe koje nikada niste umeli da sačuvate. Shvatite koliko je život dragocen i koliko je važno da u njemu ne zaboravite sebe pokušavajući da svima drugima budete sve. Danas bih sebi rekla: ne moraš da se iscrpiš da bi dokazala da voliš. Ne moraš da se slomiš da bi pokazala koliko možeš da izdržiš. I ne moraš da zaslužiš svoje mesto u nečijem životu tako što ćeš stalno davati više nego što možeš. Jer čuvati sebe nije sebičnost. To je odgovornost prema sopstvenom životu. A posebno kada jednom shvatite koliko je taj život dragocen, više ne želite da ga trošite zaboravljajući na sebe.
BURO. 2006. napipali ste promenu na dojci, a dijagnoza i lečenje doneli su vam i informacije koje su vam promenile pogled na budućnost. Kako je izgledao taj period?
Vesna Bondžić: Promenu sam napipala na svoj rođendan, prvog oktobra, a operacija mi je bila tek u februaru. Imala sam tada 39 godina. Nakon operacije moj prvi susret sa onkologom bio je takav da mi ona govori da sam mlada, da sam sada, nakon operacije, zdrava žena i da imam još deset godina života. Bila je to prognoza doneta na osnovu neiskustva i statistike na koju se ona oslanjala. Da sam imala 70 godina i da mi je neko rekao da ću živeti još deset godina, verovatno bih mislila da je to super vest. Ali kada imate 39 godina, kada tek treba da živite, da stvarate, volite, planirate budućnost, šta radite sa takvom informacijom? Da li počinjete da se pripremate za kraj ili se usuđujete da ulažete u budućnost koja vam je upravo predstavljena kao nešto sa rokom trajanja? Druga informacija koju sam dobila bila je da ne smem da ostanem u drugom stanju jer se moj karcinom „hrani“ ženskim hormonima. U tom trenutku kao da je neko pucao u moje srce. Grubo mi je istrgnuta iz ruku tanana ruka devojčice o kojoj sam maštala da šetamo neke jeseni kao što je bio taj oktobar, u kojem sam saznala dijagnozu.
Danas razumem da je doktorka govorila iz svog tadašnjeg znanja i iskustva. Ja se nisam ostvarila kao majka, ali sam majka majkama. Onkologija napreduje, pomera granice mogućeg i otvara vrata koja su nekada delovala zauvek zatvorena. Sve je više žena koje danas, uprkos dijagnozi, drže svoje devojčice za ruku i šetaju s njima kroz neka nova proleća i jeseni. I svaki put kada pomislim na njih, pomislim i na sve ono što jedna rečenica može da oduzme, ali i na sve ono što nada može da sačuva. Zato verujem da uz stručnost u medicini mora da postoji i svest o težini izgovorene reči.
Pacijent nije statistika, dijagnoza ni procenat verovatnoće. On je osoba sa svojim snovima, strahovima i budućnošću koju još nije stigla da proživi.
Medicina treba da leči bolest, ali nikada ne sme da zaboravi da pred sobom ima čitav jedan život. Jer lekar možda ne može da obeća ishod, ali mora da ostavi prostor za nadu. Ali, ne kažu džabe da vam se, kad vam se sva vrata zatvore, negde otvori prozor.
Meni se taj prozor otvorio nekoliko dana kasnije, u jednoj ordinaciji u Kruševcu. Prve reči koje su mi vratile nadu čula sam od doktorke Lele. Sećam se svega: ona sedi za stolom i piše izveštaj, a iza nje prozor kroz koji prodire sunce. Prvo sunce u mom (m)raku. Ne znam koliko je dana prošlo otkako sam poslednji put osetila da budućnost može da postoji i za mene, ali znam da je tog trenutka nešto u meni počelo da se menja. Doktorka mi je rekla da informacije koje sam dobila nakon operacije nisu tačne. Da sam mlada žena. Da mogu da se ostvarim kao majka. Ispričala mi je o pacijentkinji koja je sa 25 godina završila lečenje i postala majka. Možda je njoj to bio samo jedan razgovor sa pacijentkinjom. Meni je to bio trenutak u kojem sam ponovo počela da dišem. Nije mi obećala da ću ozdraviti, nije mogla da mi garantuje budućnost.
Ali mi je vratila pravo da je zamišljam.
Tog dana sam odlučila da se borim, da živim i da govorim. Da više nikome ne prepustim pravo da mi određuje koliko ću trajati, jer to niko ne zna. I da ne dozvolim da mi statistički podatak definiše put kojim ću dalje koračati. Zato nikada neću zaboraviti doktorku Lelu i ono sunce iza njenih leđa. Ona možda nije znala da tog dana nije pisala samo izveštaj. Pomogla mi je da napišem nastavak sopstvene priče.
BURO. Jedan od razloga zbog kojih je nastao Ženski centar Milica bila je i potreba da drugim ženama omogućite pristup pouzdanim informacijama. Kako je izgledao početak?
Vesna Bondžić: Udruženje je nastalo iz našeg ličnog iskustva. Znale smo koliko je teško suočiti se sa dijagnozom, koliko znače tačne informacije i koliko je važno da u tom trenutku imate nekoga ko vas razume. Nismo znale kako se gradi udruženje, ali smo znale šta želimo da promenimo. Želele smo da ženama pružimo informacije, podršku i sigurnost da kroz lečenje ne moraju da prolaze same. Da rušimo stigmu i predrasude i pokažemo da rak ne znači kraj života.
Vreme, nešto najvrednije što smo osvojile u borbi sa rakom, odlučile smo da poklonimo drugima. Da svoje iskustvo pretvorimo u podršku, a svoj glas u snagu za one koje se još ne čuju. Jer naša misija nije samo da pomognemo ženama da se bore protiv raka, već i da im pokažemo da su mnogo više od svoje dijagnoze.
BURO. Krenuli ste iz Vrnjačke Banje, gde tada nisu postojali ni odgovarajuća dijagnostika ni psihološka podrška. Koliko je mesto u kojem žena živi određivalo njene mogućnosti?
Vesna Bondžić: Mesto u kojem žena živi često određuje koliko će brzo doći do dijagnoze, kakvu će podršku dobiti i koliko će morati da se bori mimo same bolesti. U Vrnjačkoj Banji od kada sam se razbolela nije se mnogo promenilo. Mi se upućujemo u Kraljevo na dijagnostiku i lečenje. Zato smo odlučili da učinimo ono što je do nas. Godine 2014, uz razumevanje Instituta za javno zdravlje Srbije, pokretni mamograf je mesec dana bio stacioniran u Vrnjačkoj Banji i od tada na 2-3 godine redovno dolazi, a 2017. naše udruženje je, uz podršku Fonda B92 i donaciju Komercijalne banke i banjskih privatnika i pojedinaca, obezbedilo ultrazvučni aparat sa sondom za dojku i vaginalnom sondom za dom zdravlja. Polovinu novca prikupili smo sami. Želeli smo da žene mogućnost pregleda dobiju tamo gde žive, a ne tek kada pronađu način da otputuju u drugi grad.
Ali, koliko se toga zaista promenilo? I danas se u Vrnjačkoj Banji u proseku deset žena mesečno suoči sa dijagnozom raka, dok mogućnosti dijagnostike i dalje zavise od dolaska pokretnog mamografa i dostupnosti gostujućih ginekologa. Kontinuirana onkološka i psihološka podrška su dostupne uglavnom privatno. Vrnjačka Banja nije izuzetak – tako žive žene u mnogim mestima unutrašnjosti Srbije. Nedopustivo je da žena, pored straha od bolesti, mora da razmišlja i o tome kako će stići do pregleda, ko će je pregledati i gde će pronaći podršku.
Poštanski broj ne sme da određuje nečiju šansu za pravovremenu dijagnozu i lečenje.
Udruženja mogu da pokrenu promene, da budu uz žene, ali ne mogu i ne smeju da zamene sistem. Zdravstvena zaštita ne sme da zavisi od toga koliko je neko mesto veliko, već od toga koliko je svaki ljudski život važan.
BURO. Danas se o prevenciji govori mnogo više nego pre petnaest godina. Ipak, statistika i dalje upozorava na ozbiljne probleme. Šta nedostaje da bi se svest o preventivnim pregledima pretvorila u konkretnu promenu?
Vesna Bondžić: Svest jeste unapređena, ali edukacija sama po sebi nije dovoljna. Ženu koja želi da uradi preventivni pregled mora da sačeka organizovan i dostupan sistem. To podrazumeva dovoljan broj obučenih stručnjaka, odgovarajuću dijagnostičku opremu i organizovan skrining program. Mi šaljemo dezinformacije o tome šta je skrining i time zbunjujemo ljude, zbunjujemo žene. Na svakom predavanju objašnjavam šta je organizovani skrining, a šta preventivni pregled. Važno je da žene ne odustaju od pregleda zato što im neko kaže: „Mlada si, šta će to tebi?”
Problem nije samo u tome da li žena želi da ode na pregled, već da li joj je pregled dostupan. Kada dođe pokretni mamograf, termini se veoma brzo popune. Žene se same prijavljuju. To nam govori da problem nije samo nedostatak interesovanja, već i način na koji je sistem organizovan. U zemljama poput Slovenije i Švedske, gde je odaziv žena na skrining preko 80 odsto, pregledi su organizovani kao poseban sistem, sa jasno definisanim kapacitetima i pozivanjem žena. Kod nas imamo programe na papiru, ali je u praksi drugačije.
BURO. Vaš rad danas obuhvata i podršku ženama tokom samog lečenja. Šta se događa kada žena dobije dijagnozu i shvati da, pored bolesti, mora da se snalazi i u zdravstvenom sistemu?
Vesna Bondžić: Mi smo u jednom trenutku shvatili da sve pitamo i očekujemo od jednog lekara, recimo onkologa, a nije sve njegov posao. Nije njegov posao da vam kaže kako da se hranite i da vam objasni baš svaki aspekt života sa bolešću, od ishrane i mogućih neželjenih dejstava terapije do toga kako ćemo se nositi sa promenama koje nas očekuju. Problem je što u našem zdravstvenom sistemu ne postoji dovoljno razvijena podrška koja bi povezala sve te potrebe pacijentkinje.
ESMO vodiči za pacijente prepoznaju važnu ulogu onkološke sestre u edukaciji, pružanju razumljivih informacija, podršci pri donošenju odluka o lečenju i navigaciji kroz zdravstveni sistem. Ona je svojevrsni most između pacijentkinje i lekara, neko ko pomaže da žena razume ono što joj se događa i da informisano učestvuje u odlukama o svom lečenju. Kod nas takva podrška nije sistemski dostupna svim pacijentkinjama i upravo smo u toj praznini prepoznali potrebu za delovanjem. Kada žena dobije dijagnozu, nije dovoljno samo da joj se odredi terapija. Potrebno je da razume šta je čeka, kakav uticaj lečenje može imati na njeno fizičko i psihičko zdravlje, porodične odnose i svakodnevni život. Potrebno je razgovarati o mogućim neželjenim dejstvima, prognozi, kvalitetu života i načinima da se sa svim tim promenama nosi.
Zato smo počeli da razvijamo model podrške kroz edukaciju pacijentkinja navigatorki, žena koje pored ličnog iskustva imaju i edukaciju od strane stručnjaka da na osnovu dijagnoze i stanja novoobolelih žena mogu da im pomognu da se snađu u sistemu, prepoznaju svoje potrebe i dođu do relevantnih informacija i odgovarajuće podrške. Pacijentkinji nije potrebna samo informacija o tome koji lek treba da primi već i podrška da razume kako će sa tom terapijom živeti. Ona ne prestaje da bude majka, supruga, ćerka ili zaposlena žena onog trenutka kada dobije dijagnozu. Njene životne potrebe ne nestaju sa početkom lečenja. Jer lečenje nije samo borba protiv bolesti. Cilj je da žena, uz lečenje, sačuva što je moguće bolji kvalitet života, dostojanstvo i osećaj da kroz sve što joj se događa ne mora da prolazi sama.
BURO. Recite nam malo više o samom radu navigatorki i kako izgleda sistem za podršku Ženskog centra Milica?
Vesna Bondžić: Naše pacijentkinje navigatorke su žene koje su završile lečenje i koje svoje lično iskustvo pretvaraju u podršku drugima. Ali samo iskustvo bolesti nije dovoljno da biste nekome pružili kvalitetnu i odgovornu podršku. Rak dojke nije jedna bolest — postoje različiti podtipovi, od hormonski zavisnih do nehormonskih, od duktalnih i lobularnih do ranih i metastatskih oblika. Zato je važno da navigatorke poznaju bolest, razumeju proces lečenja, znaju gde su granice njihovog znanja i kada ženu treba uputiti lekaru. Upravo zbog toga prošle su edukaciju kroz Onkološko-socijalni navigacioni sistem (OSNS), koju je razvilo naše udruženje uz stručnu podršku medicinskih onkologa iz Udruženja medikalnih onkologa Srbije.
Danas imamo dva centra za podršku — u Beogradu i Vrnjačkoj Banji, a do kraja godine planiramo otvaranje centara u Nišu, Majdanpeku i Arilju. Članice lokalnih udruženja iz ovih sredina prošle su edukaciju kako bi podrška bila dostupna i ženama izvan velikih gradova. Kroz Nacionalni centar za podršku ženama obolelim od raka dojke i ginekoloških karcinoma i besplatnu SOS liniju 0800 40 40 40, pružamo informacije, podršku i pomoć u snalaženju kroz zdravstveni sistem, kako ženama tako i njihovim porodicama. Za nepune 4 godine rada centra u Beogradu, podržano je preko 4.000 novoobolelih žena i članova porodice.
Želimo da spojimo ono što nijedan priručnik ne može da pruži — razumevanje žene koja je prošla kroz bolest — sa znanjem koje je neophodno da bi ta podrška bila pouzdana i odgovorna. Da žena ne mora sama da traži odgovore dok se istovremeno bori za svoje zdravlje i da zna da postoji neko ko će je saslušati, razumeti i pomoći joj da pronađe pravi put.
BURO. U tom procesu često se govori o putu pacijenta. Zašto je važno da žena zna koji su sledeći koraci u njenom lečenju?
Vesna Bondžić: Zato što neizvesnost dodatno opterećuje ženu koja se već suočava sa dijagnozom. Kada ne znate šta je sledeći korak, koliko ćete čekati, zašto vam je određena terapija i šta možete da očekujete, počinjete da se osećate kao da nemate kontrolu nad sopstvenim životom. Razumem da lekari rade u teškim uslovima i da nemaju uvek dovoljno vremena za svakog pacijenta, ali nedostatak vremena ne sme da bude razlog da žena ostane bez informacija koje su joj neophodne da razume svoje lečenje. Imate pravo da pitate, da tražite objašnjenja, da razumete zašto se predlaže jedna, a ne druga terapija. Ne zato što mislite da znate više od lekara, već zato što je u pitanju vaš život i želite da budete aktivna učesnica u odlukama koje se tiču vašeg zdravlja. Ali svesna sam da mnoge žene nemaju tu sigurnost. Plaše se da pitaju, da će ispasti zahtevne, da će naljutiti lekara ili da će time ugroziti odnos sa njim. Pacijentkinja ne bi smela da bira između poverenja u lekara i prava da postavlja pitanja. Ta dva prava moraju da postoje zajedno.
Posebno je važno da žena razume šta se događa na konzilijumu. Odluke o lečenju donosi multidisciplinarni tim, uzimajući u obzir vrstu i stadijum bolesti, biološke karakteristike tumora, opšte stanje pacijentkinje i druge važne faktore. Međutim, pacijentkinja često ne učestvuje u tom razgovoru, a nakon njega dobije odluku koju nema dovoljno vremena da razume. Tu uskaču naše pacijentkinje navigatorke, kako bi pomogle da pacijentkinja razume odluku konzilijuma.
Uz podršku lekara napravile smo „Moj asistent“, vodič kroz lečenje raka dojke, jer smo želele da žena razume šta se događa s njom i da aktivno učestvuje u svom lečenju, a ne da bude samo neko kome se odluke saopštavaju. Svaki korak lečenja u vodiču objašnjen je jasnim jezikom, bliskim pacijentkinjama. Žena unosi svoje podatke i dobija objašnjenja prilagođena upravo njenoj situaciji: šta znači njena dijagnoza, koje su mogućnosti lečenja i šta je čeka u narednom periodu.
Kada razume svoje lečenje, žena može da postavlja pitanja, razgovara s lekarom informisano i učestvuje u odlukama o svom zdravlju. To ne znači da preuzima ulogu lekara, već da ima pravo da razume, pita i bude aktivna u sopstvenom lečenju.
Pacijentkinja nije samo osoba koja prima terapiju – ona je partner u procesu lečenja.
BURO. Jedna od najvećih borbi Ženskog centra Milica jeste dostupnost inovativnih terapija. Šta ste do sada uspeli da promenite i šta još nedostaje?
Vesna Bondžić: Ponosna sam na sve ono što smo zajedno postigli sa svojim timom, na sve terapije za koje smo se izborili i za koje se sada borimo. Borba traje svakog dana. Za stavljanje leka na listu terapija za metastatski karcinom dojke borili smo se dve godine. Godine 2022. izborili smo se za dve izuzetno važne terapije za lečenje metastatskog HR+ HER2- raka dojke, kao i za adjuvantno lečenje žena sa HER2+ ranim rakom dojke sa visokim rizikom od povratka bolesti. Već 2023. godine uspeli smo, uz podršku Stručnog veća, da skrenemo pažnju na prioritet rešavanja dostupnosti inovativnih terapija za lečenje raka dojke. Tada su se sve terapije koje su bile registrovane u Srbiji našle na listi lekova dostupnih onkološkim pacijentkinjama.
U saradnji sa strukovnim udruženjima lekara uspeli smo i da se izborimo za decentralizaciju primene biološke terapije. Iz ankete koju smo sproveli na teritoriji Srbije, u kojoj je učestvovalo 769 onkoloških pacijentkinja sa rakom dojke, dobili smo rezultate koji su pokazali da skoro 30 odsto žena prelazi više od 100 kilometara u jednom pravcu da bi u referentnom onkološkom centru primilo terapiju. Zahvaljujući tim podacima, 2024. godine počela je decentralizovana primena terapije. Umesto u četiri referentna centra, terapija se sada daje u 32 sekundarna onkološka centra u Srbiji. Međutim, i dalje postoje terapije zbog kojih žene moraju da prelaze dug put kako bi podigle kutiju leka koji se pije kod kuće. Nadam se da ćemo i to rešiti u skorije vreme. Takođe, žene sa metastatskim rakom grlića materice već tri godine čekaju da na listu dospe terapija koja se uspešno primenjuje za lečenje raka dojke.
Mnogo je tu posla koji ne treba mi da radimo, ali ozbiljnost sa kojom smo ušli u celu priču je velika. Ništa ne radimo napamet. Kada odlučujemo da se borimo za neku terapiju zato što je izuzetno važna, zato što spašava život ili daje bolji kvalitet života, konsultujemo se sa lekarima koji čine naše Stručno veće. Na osnovu njihovog mišljenja pišemo inicijative Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje ili Ministarstvu zdravlja, u zavisnosti od toga šta pokrećemo.
BURO. Ako znamo da savremene terapije postoje, zašto pacijenti u Srbiji i dalje nemaju jednaku mogućnost da do njih dođu?
Vesna Bondžić: Problem je sistemski. Ne postoji stalna budžetska linija za nabavku inovativnih terapija za onkološke pacijente, kao što postoji, na primer, za retke bolesti. Zbog toga se ni Centralna komisija za lekove pri Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje ne sastaje redovno, pa nove terapije čekaju odluku, a pacijenti čekaju na terapiju. I tu ne govorimo o malom broju ljudi. Oko četrdeset hiljada ljudi u Srbiji svake godine oboli od raka, a više od dvadeset hiljada umre od posledica karcinoma. Za toliko pacijenata nije dovoljno da lek postoji u svetu, on mora da postoji i u sistemu, uz obezbeđena sredstva i jasan, predvidiv put do pacijenta. Zato smo se obratili Odboru za zdravlje i porodicu Narodne skupštine, sa zahtevom da se onkološkim pacijentima obezbedi sistemsko rešenje: posebna budžetska linija za nabavku inovativnih terapija, kako dostupnost leka ne bi zavisila od toga da li je i kada budžet za to pronađen.
BURO.: Kada biste danas mogli da promenite samo jednu stvar u sistemu, šta bi to bilo?
Vesna Bondžić: Promenila bih mesto pacijenta u zdravstvenom sistemu. Zdravstveni sistem treba da bude u službi pacijenata a svaka pacijentkinja treba da ima pravo na informisanost i jednaku dostupnost savremenom lečenju i dijagnostici, bez obzira na mesto stanovanja i socijalni status. Danas se od žene očekuje da sama traži informacije, juri termine, putuje stotinama kilometara i na kraju se pita da li će dobiti lek koji joj je potreban. To nije sistem koji štiti zdravlje, to je sistem koji ga prepušta slučaju i snalažljivosti. A znamo da može drugačije.
U Rušnju, gde čak ne postoji ginekološka ambulanta, zahvaljujući entuzijazmu dve specijalistkinje prof dr Kesić i dr Štulić je za samo jedan dan ginekološki pregledano 57 žena. To nije bio čudo, već rezultat dobre organizacijei saradnje sa Domom zdravlja, lokalnom samoupravom, uz podršku članica Ženskog centra Milica koje su radile obuku samopregleda dojki i edukaciju , Žene su informisane, pozvane i pregledane tamo gde žive, bez muke i bez putovanja. Isto to može da se uradi u svakom selu i svakom gradu u Srbiji. Ali bez dobre organizacije i uključenja lokalne samouprave, udruženja, zdravstvenih institucija i resornih ministarstava ne može se ništa promeniti.
BURO. Na šta ste danas najviše ponosni?
Vesna Bondžić: Ponosna sam na to što i kad sam padala, ustajala sam i nastavljala dalje, a nisam ukaljala obraz i ime. Što nisam izgubila sebe ni razlog zbog kog sam počela. A taj razlog su oduvek bile žene koje nemaju mogućnost izbora. Nikada neću zaboraviti devojku od 33 godine koja čeka na terapiju, majku troje dece sa metastatskim rakom koja čekajući na terapiju šalje poruku: „Pitajte centralnu komisiju za lekove da li ću doživeti da vidim kako moja ćerka postaje majka svojoj deci, ili će morati mene da zameni i da postane majka svojoj braći?“ Kada čujete takve reči, više ne možete da ćutite, da odustanete ili da prihvatite da se ništa ne može promeniti.
Ponosna sam na svoj tim, te divne žene koje svakog dana rame uz rame sa mnom pomažu, hrabre, bore se, govore u ime onih koje to ne mogu. Ponosna sam i sve one divne ljude koji su nam podrška i vetar u leđa da izdržimo u svojoj misiji. To je moja misija. To je razlog zbog kog ustajem posle svakog pada.
I dok god postoje žene koje čekaju svoju šansu za život, ja neću smatrati da je moja misija završena.
Fotografije: Privatni album