Posmatrajući Kiklade
Od žena koje ostaju napolju posle ponoći i nose cipele broj 42 preko Ejpril O’Nil i Gven Stefani do Pedra Almodovara – spisateljica i novinarka Ana Vučković piše o idolima kojima se divila odrastajući i o trenutku kada su oni postali samo ljudi
Jedna od mojih omiljenih priča zove se „Idol Kiklada”, i možda nisam bila ni na jednom ostrvu Kiklada (čemu se nadam), ali sam u Atini, u muzeju, videla neke od ovih neobičnih figurina, monolitnih i tako modernih. I zanimljivo mi je što smo baš odlučili da ih zovemo idolima, onim na šta se ugledamo. Ima smisla, da budemo snažni, jednostavni i funkcionalni, a tako kul i moderni.
Moji prvi idoli bile su drugarice mojih roditelja. Nekih se sećam jasno, i znam ih poimence, neke su i dalje tu, ali zapravo su mi na pameti one kao grupa, na nekoj sedeljci na kojoj sam kao mala i ja bila. One su bile već odrasle i pile su piće, same su se vraćale kući, verovatno kao i ja danas, imale kompleksne poslove i ljubavni život, ali me je posebno opčinjavalo to što su bile samostalne, dobro obučene, sa ludim frizurama, u to vreme razbarušenim mini-valovima karakterističnim za rane devedesete.
Njihov pristup meni je bio poseban, dale su mi svoje brojeve telefona i obećale da ćemo se družiti i izlaziti zajedno, a ja sam poverovala. Iako se to nije dogodilo, to veče, ta žurka ostala je u mom sećanju kao jedan važan događaj.
NASLUĆIVANJE SLOBODE
Još kao devojčicu fascinirala me je moda, lepe i ekscentrične stvari. Žena tatinog druga bila je kršna, krupna i, kao i ja danas, prava Pepeljugina sestra, nosila je sigurno cipele broj 42. Ali njen izbor obuće bio je fantastičan. To su najčešće bile lakovane cipele sa malom štiklom i velikim mašnama ili šnalama, venecijanski stil. Tako velike, bile su ono što moja mama zove – čamci. Ali ti italijanski čamci, da ne kažem gondole, bili su ono zbog čega sam pomislila kako je sjajno biti odrastao i ući u prodavnicu, u mojoj glavi negde u Sava centru, ako ne i u samoj Italiji, i kupiti neke ovakve nožne artefakte. Prava mala umetnička dela. Dobro, ne mala.
U sličnom periodu u Budvi, na moru, mama, tata i ja našli smo se u Starom gradu sa tatinim prijateljem i njegovom devojkom. Ona je imala kovrdžavu kosu, lanenu belu haljinu i srebrne apostolke i bila je blago našminkana, sedefasto na preplanulo lice. I najvažnije od svega, kada sam ja, kao po kazni, po roditeljskoj instrukciji krenula u hotel da spavam, ona je ostala u Starom gradu, na trgu, da sa svojim dečkom pije vino i jede pastu, sigurno do iza ponoći.
U tom trenutku ona je bila moj najveći idol, neko ko treba jednog dana da budem, neko ko konzumira život, a ne sedi u devet uveče sa mamom i tatom na terasi i jede lubenicu dok na šetalištu sve vrvi od ljudi, zabave.
Konkretno ovaj seting mi je bio poseban jer je uključivao eleganciju, drevnost gradskih zidina i neslućenu slobodu, koja mi je kao maloj, logično, izmicala.
Sa ove tačke sada lako bih se, budući da sam novinarka, mogla dovesti u vezu sa omiljenom fiktivnom reporterkom moje generacije Ejpril O’Nil. Ne samo da Ejpril ima mural u Južnom bulevaru i da se jedan beogradski bend zove po njoj Ejpril O’Nil sa Kanala 6 već je u mom detinjstvu ona bila jasna i snažna figura za divljenje. Možda nas je sve bunilo to zašto, zaboga, nosi stalno isti žuti kombinezon i bele čizme, ali bože moj, to je bila njena radna uniforma, a ona je uvek bila na zadatku.
Budući da je moja prva velika prava fascinacija, a zašto ne reći i opsesija, bila ona Nindža kornjačama, Ejpril je zauzimala važno mesto kao dobar primer odvažnosti i aktivnosti. Nikad neću zaboraviti kada sam iz Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca dobila teglicu krema sa njenim likom.