Njegove ulice, restorani, parkovi i čitavi kvartovi već su deo naše imaginacije, zahvaljujući filmovima, serijama, muzici i, naravno, književnosti. Malo koji grad zauzima toliko prostora u popularnoj kulturi kao Njujork, a još manje njih uspeva da istovremeno predstavlja toliko različitih stvari: slobodu, ambiciju, anonimnost, umetnost, glamur, usamljenost i mogućnost da iznova osmislimo sopstveni život.
U književnosti, Njujork retko predstavlja samo mesto radnje. On oblikuje svoje junake, određuje njihove mogućnosti i ograničenja, podstiče njihove ambicije, ali ih neretko suočava i sa sopstvenim iluzijama. Za neke je grad u kojem prvi put mogu da budu ono što jesu, za druge mesto na kojem shvataju koliko je teško pronaći osećaj pripadnosti, čak i kada su okruženi milionima ljudi.
Možda nam upravo zato, naročito tokom jeseni, kada se sve češće vraćamo knjigama i maštamo o putovanjima, knjige o Njujorku deluju posebno privlačno. Od umetničke scene sedamdesetih do raskošnih zabava iz doba džeza, od pozorišnog glamura četrdesetih do Menhetna s početka novog milenijuma, izdvajamo pet knjiga koje će vas odvesti u Njujork, čak i ako je putovanje preko Atlantika za sada samo na listi želja.
Samo deca, Peti Smit
Njujork krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina bio je grad u kojem su umetničke ambicije često bile mnogo veće od mogućnosti da se od njih živi. Upravo u takav Njujork stiže mlada Peti Smit, gotovo bez novca, ali sa odlučnošću da pronađe svoje mesto u svetu umetnosti. U memoarima Samo deca (eng. Just Kids), objavljenim 2010. godine, američka muzičarka i pesnikinja vraća se svojim počecima i odnosu sa fotografom Robertom Mepltorpom, sa kojim je delila život, siromaštvo i snažnu potrebu za stvaranjem. Njihova priča odvija se u sobama koje jedva mogu da priušte, knjižarama, kafićima, galerijama i hotelu Čelsi, jednom od najpoznatijih okupljališta njujorške umetničke scene.
Kroz knjigu prolaze i ličnosti poput Endija Vorhola, Alena Ginsberga, Dženis Džoplin i Džimija Hendriksa. Peti Smit piše iz perspektive nekoga ko je tim ljudima i događajima pripadao mnogo pre nego što su postali deo kulturne istorije. Ono što Samo deca čini posebno dirljivom knjigom jeste način na koji autorka govori o prijateljstvu, ljubavi i umetničkom sazrevanju. Život u njenom Njujorku podrazumeva neizvesnost, odricanja i neprekidno snalaženje. Ipak, između tih teškoća nastaje osećaj da je sve moguće, naročito kada postoji neko ko veruje u naš talenat i pre nego što imamo čime da ga dokažemo.
Ova knjiga, nagrađena američkom Nacionalnom književnom nagradom za publicistiku 2010. godine, istovremeno je intimni portret jednog odnosa i dragoceno svedočanstvo o umetničkom Njujorku koji danas postoji uglavnom u sećanjima i na fotografijama.
Doručak kod Tifanija, Truman Kapote
Pre nego što je Odri Hepbern u crnoj haljini i sa bisernom ogrlicom postala jedna od najprepoznatljivijih filmskih slika Njujorka, Holi Golajtli bila je junakinja istoimene novele Trumana Kapotea, objavljene 1958. godine. Radnja Doručka kod Tifanija (eng. Breakfast at Tiffany’s) odvija se na Menhetnu tokom četrdesetih godina prošlog veka, a priču pripoveda mladi pisac koji upoznaje svoju neobičnu komšinicu. Holi živi između zabava, večera sa imućnim muškarcima, nepredvidivih poznanstava i pokušaja da od života napravi nešto uzbudljivije od onoga što joj je bilo namenjeno.
Ona je duhovita, šarmantna, samostalna i neprestano u pokretu. Ipak, iza njene naizgled bezbrižne svakodnevice krije se mnogo složenija priča o pripadanju, nesigurnosti i strahu od vezivanja. Za razliku od filmske adaptacije, Kapoteova novela manje je fokusirana za romantično razrešenje, a mnogo više za protivrečnosti svoje junakinje. Holi istovremeno želi nezavisnost i sigurnost, bliskost i slobodu, život koji pripada samo njoj, ali i mesto na kojem će prestati da se oseća kao prolaznica.
Njujork je za nju idealan grad upravo zato što omogućava neprestano menjanje identiteta. U njemu je moguće sakriti prošlost, upoznati nove ljude i izgraditi sasvim drugačiju predstavu o sebi. Međutim, Kapote postavlja i pitanje koliko dugo možemo da živimo unutar te predstave. Ako maštate o starom Menhetnu, malim stanovima, kasnim povratcima sa zabava, izlozima Pete avenije i junakinjama koje odbijaju da žive prema tuđim pravilima, Doručak kod Tifanija neizostavan je deo književne slike grada.
Veliki Getsbi, F. Skot Ficdžerald
Raskošne zabave, džez, šampanjac, luksuzni automobili i bogatstvo koje deluje gotovo neograničeno: Veliki Getsbi jedan je od romana koji su najviše oblikovali našu predstavu o Njujorku dvadesetih godina prošlog veka. Radnja Ficdžeraldovog klasika, objavljenog 1925. godine, odvija se tokom leta 1922, uglavnom na Long Ajlendu, gde mladi Nik Karavej upoznaje svog zagonetnog suseda Džeja Getsbija. Njegova velelepna vila mesto je raskošnih zabava, na koje dolaze brojni gosti, od kojih mnogi gotovo ništa ne znaju o svom domaćinu.
Iza tog života ispunjenog luksuzom krije se Getsbijeva opsesija prošlošću i želja da ponovo osvoji Dejzi Bjukenan, ženu oko koje je izgradio gotovo čitavu predstavu o sopstvenoj budućnosti. Iako Menhetn nije jedino mesto radnje, Njujork i njegova okolina imaju presudnu ulogu u romanu. Ficdžerald kroz razliku između starog i novog bogatstva, društvenih krugova i klasnih privilegija prikazuje svet u kojem novac može da otvori mnoga vrata, ali ne i da izbriše nečije poreklo.
Iza blistave površine romana tako se postepeno otkriva priča o iluzijama, neispunjenim željama i američkom snu, čija privlačnost raste upravo zato što njegovo ostvarenje neprestano izmiče. Veliki Getsbi nas zato vodi u Njujork koji istovremeno želimo da posetimo i koji nas upozorava da ne verujemo svemu što vidimo. Njegova raskoš gotovo je opipljiva, ali nas F. Skot Ficdžerald neprestano podseća na prazninu koja se može skrivati iza nje.
Moja godina odmora i opuštanja, Otesa Mošfeg
Šta ako živite na Menhetnu, imate novca, vremena i pristup gotovo svemu što Njujork može da ponudi, ali nemate nikakvu želju da u tome učestvujete? Upravo od te neobične premise polazi Otesa Mošfeg u romanu Moja godina odmora i opuštanja (eng. My Year of Rest and Relaxation), objavljenom 2018. godine.
Njena neimenovana junakinja ima dvadeset šest godina, živi u udobnom stanu na Menhetnu, finansijski je obezbeđena i radi u umetničkoj galeriji. Ipak, iza privilegovanog života kriju se duboka usamljenost, potisnuta tuga i osećaj otuđenosti. Umesto da potraži novi posao, započne vezu ili otputuje negde daleko, ona donosi radikalnu odluku: pokušaće da prespava gotovo čitavu godinu, oslanjajući se na lekove koje joj prepisuje krajnje neodgovorna psihijatrica.
Radnja je smeštena u Njujork 2000. godine, u svet preterane potrošnje, statusnih simbola, umetničkih pretencioznosti i društvenih očekivanja. Mošfeg taj svet posmatra sa izuzetno oštrim, često neprijatnim humorom, kroz junakinju koja je istovremeno privilegovana, okrutna, ranjiva i potpuno nezainteresovana za život kojem bi drugi možda zavideli. Za razliku od ostalih knjiga sa naše liste, Njujork ovde nije grad u kojem junakinja pokušava da pronađe sebe kroz nova iskustva. Naprotiv, ona pokušava da se potpuno isključi iz njegovog ritma. Dok se izvan njenog stana nastavlja život jednog od najdinamičnijih gradova na svetu, ona želi samo da prestane da učestvuje u njemu.
Šta se događa kada nam je sve dostupno, ali više ništa ne izaziva istinsko interesovanje? Moja godina odmora i opuštanja nije utešno štivo niti romantična razglednica Njujorka. Njegov mračni humor, kritika konzumerizma i beskompromisan prikaz savremene otuđenosti nude potpuno drugačiju perspektivu grada, posebno zanimljivu čitaocima koji vole knjige o Njujorku sa pomalo neprijatnim, nesavršenim junakinjama.
Grad devojaka, Elizabet Gilbert
Njujork četrdesetih godina, pozorišne garderobe, kabarei, kokteli, ekstravagantni kostimi i mlade žene koje tek otkrivaju koliko mogućnosti postoji izvan života koji su im drugi zamislili. U tom svetu počinje roman Grad devojaka (eng. City of Girls) popularne spisateljice Elizabet Gilbert, objavljen 2019. godine.
Njegova junakinja Vivijan Moris ima devetnaest godina kada, nakon neuspeha na fakultetu, dolazi u Njujork da živi kod tetke Peg, vlasnice malog pozorišta na Menhetnu. Odrasla u privilegovanoj, ali prilično konzervativnoj sredini, Vivijan se prvi put susreće sa svetom u kojem žene žive prema drugačijim pravilima. Okružena glumicama, plesačicama, kostimima, noćnim izlascima i novim poznanstvima, počinje da istražuje sopstvenu seksualnost i nezavisnost, ali i da donosi odluke čije posledice još ne ume u potpunosti da razume.
Gilbert piše o Njujorku kao o gradu mogućnosti, ali ne zanemaruje činjenicu da sloboda, naročito ženska, kroz istoriju nikada nije bila ravnomerno dostupna niti oslobođena društvenih osuda. Iako roman obiluje živopisnim opisima pozorišne scene i noćnog života, njegova tema mnogo je šira od mladalačkih avantura. Kroz Vivijaninu priču autorka istražuje stid, prijateljstvo, seksualnost, greške i sposobnost da izgradimo život koji neće biti određen isključivo očekivanjima drugih.
Posebno je zanimljivo što se događaja iz mladosti Vivijan priseća iz perspektive mnogo starije žene. Ta vremenska udaljenost omogućava joj da sopstvene izbore sagleda bez potrebe da ih ulepšava ili opravdava. Ako je Njujork u Samo deca mesto umetničkog sazrevanja, a u Doručku kod Tifanija prostor neprestane potrage za slobodom, u Gradu devojaka on postaje pozornica na kojoj jedna mlada žena prvi put dobija priliku da sama odluči kakav život želi.
Ovaj sadržaj nije sponzorisan. Svi proizvodi predstavljaju nezavisan izbor autora. BURO. ne ostvaruje proviziju od eventualne kupovine putem navedenih linkova.