Kada tražimo preporuke za knjige, gotovo uvek očekujemo da otkrijemo nešto novo. U vremenu kada se književna produkcija odvija gotovo istom brzinom kao i smenjivanje trendova, čitanje već pročitane knjige moglo bi se smatrati neobičnom odlukom. Zašto se vraćati poznatoj priči kada postoji toliko novih naslova koje još nismo stigli da otvorimo? Knjižarski izlozi, liste bestselera i preporuke na društvenim mrežama neprestano nas podsećaju na sve što propuštamo, dok knjige koje su nas nekada oduševile polako završavaju u drugom redu biblioteke.
Ipak, za razliku od filmova koje bez mnogo razmišljanja gledamo po nekoliko puta, ponovnom čitanju romana neretko pristupamo kao luksuzu za koji nemamo vremena. Možda upravo zato zaboravljamo koliko se iskustvo čitanja menja, čak i kada tekst ostaje potpuno isti.
Roman koji smo pročitali sa dvadeset godina može imati sasvim drugačije značenje deset godina kasnije. Likovi sa kojima smo se nekada poistovećivali odjednom nam mogu delovati naivno, dok oni koje smo osuđivali postaju razumljiviji. Određene rečenice, koje smo prvi put gotovo neprimetno preskočili, iznenada dobijaju težinu jer smo u međuvremenu stekli iskustvo potrebno da ih razumemo.
Ostaci dana, Kazuo Išiguro
Roman Ostaci dana Kazua Išigura jedan je od najlepših primera književnosti u kojoj se čitavi životi otkrivaju upravo kroz ono što junaci uporno prećutkuju. Glavni junak i pripovedač, batler Stivens, proveo je najveći deo života služeći uglednoj engleskoj aristokratskoj porodici, čvrsto verujući da se dostojanstvo i profesionalno savršenstvo postižu potpunom posvećenošću dužnosti.
Kada pedesetih godina prošlog veka krene na putovanje kroz englesku provinciju, njegova sećanja postepeno otkrivaju mnogo složeniju priču o odanosti, propuštenim prilikama i emocijama koje nikada nije sebi dozvolio da prizna.
Prilikom prvog čitanja lako je prepustiti se melanholiji neostvarene ljubavi između Stivensa i nekadašnje domaćice gospođice Kenton. Njihov odnos razvija se kroz sitne gestove, nesporazume i gotovo neprimetne trenutke bliskosti, dok oboje ostaju zarobljeni u pravilima društvene hijerarhije.
Međutim, pri ponovnom čitanju sve više pažnje privlači sam Stivens, odnosno način na koji konstruiše sopstvenu prošlost. Njegova nepokolebljiva odanost poslodavcu i uverenje da je profesionalna dužnost važnija od ličnih osećanja postepeno otkrivaju i jednu mnogo neprijatniju istinu: da se iza dostojanstva ponekad krije nespremnost da preuzmemo odgovornost za sopstvene odluke. Ostaci dana zato je roman koji se sa godinama čita drugačije. U mladosti ga možemo razumeti kao priču o propuštenoj ljubavi, a kasnije kao mnogo šire razmatranje vremena koje smo potrošili pokušavajući da budemo ono što se od nas očekivalo.
Iskupljenje, Ijan Makjuan
Postoje knjige koje pri prvom čitanju u nama izazivaju snažnu emocionalnu reakciju, a pri drugom nas navode da preispitamo gotovo sve što smo mislili da znamo o njihovim junacima. Iskupljenje Ijana Makjuana upravo je takav roman, izuzetno složena priča o krivici, ljubavi, sećanju i moći književnosti da oblikuje stvarnost.
Radnja počinje tokom vrelog leta 1935. godine, na imanju bogate engleske porodice Talis. Trinaestogodišnja Brajoni, devojčica bujne mašte i izražene sklonosti ka pisanju, pogrešno tumači nekoliko događaja kojima prisustvuje, uključujući odnos svoje starije sestre Sesilije i Robija Tarnera, sina porodične služavke. Njen pokušaj da stvarnost objasni prema pravilima priča koje poznaje imaće katastrofalne posledice po živote drugih ljudi.
Roman potom prati sudbine svojih junaka kroz Drugi svetski rat, razdvajanja, gubitke i pokušaje da se prošlost razume ili ispravi. Međutim, u središtu romana Iskupljenje nalazi se mnogo intrigantnije pitanje: koliko je naše razumevanje stvarnosti određeno načinom na koji o njoj pripovedamo?
Pri prvom čitanju uglavnom smo zaokupljeni sudbinama Sesilije i Robija, kao i Brajoninim osećanjem krivice. Kada se romanu vratimo, već upoznati sa njegovom narativnom konstrukcijom, počinjemo drugačije da posmatramo detalje, perspektive i trenutke u kojima se granica između istine i fikcije gotovo neprimetno pomera.
Posebno je zanimljiva Makjuanova ideja da književnost može istovremeno biti sredstvo razumevanja tuđeg iskustva i način da ga prisvojimo. Brajonina potreba da ispriča priču postaje nerazdvojiva od njene potrebe da pronađe opravdanje, ali i iskupljenje za sopstvene postupke. Iskupljenje je zato jedan od retkih romana koji pri drugom čitanju ne gube ništa od svoje snage, čak ni kada znamo kako se završavaju. Naprotiv, tek tada u potpunosti postajemo svesni koliko nas je pisac pažljivo navodio da verujemo određenoj verziji događaja.
Muzej nevinosti, Orhan Pamuk
Da li je moguće sačuvati ljubav prikupljanjem predmeta koji nas podsećaju na nju? Ovo pitanje nalazi se u središtu Muzeja nevinosti, romana u kojem Orhan Pamuk pretvara jednu ljubavnu opsesiju u gotovo antropološku studiju sećanja, društvenih običaja i svakodnevnog života Istanbula. Radnja počinje sedamdesetih godina prošlog veka, kada se Kemal, mladić iz bogate istanbulske porodice, zaljubljuje u svoju dalju rođaku Fusun. Njihov odnos postepeno prerasta u opsesiju, a Kemal počinje da sakuplja predmete povezane sa voljenom ženom, nastojeći da u njima sačuva trenutke koji nepovratno prolaze.
Pri prvom čitanju lako je prepustiti se melanholiji ove ljubavne priče, njenoj atmosferi i detaljnim opisima grada na razmeđu tradicije i modernosti. Međutim, pri ponovnom susretu sa romanom nameće se mnogo neprijatnije pitanje: koliko je Kemalova ljubav zaista usmerena na Fusun, a koliko na njegovu potrebu da poseduje uspomenu na nju?
Pamuk suptilno preispituje granicu između ljubavi i prisvajanja, pokazujući kako se tuđa stvarnost može postepeno pretvoriti u materijal za sopstvenu priču. Zanimljivo je da je pisac ideju romana razvijao uporedo sa stvaranjem stvarnog Muzeja nevinosti u Istanbulu, otvorenog 2012. godine. Književnost je tako doslovno dobila fizički prostor, ispunjen predmetima koji svedoče o životima fiktivnih junaka. Ponovno čitanje Muzeja nevinosti zato može biti i svojevrsno preispitivanje naših romantičnih predstava. Jer ono što u jednom životnom trenutku doživljavamo kao dokaz velike ljubavi, u drugom možemo prepoznati kao nemogućnost prihvatanja gubitka.
Zovem se Lusi Barton, Elizabet Straut
Za razliku od obimnih porodičnih saga ili romana sa složenim zapletima, Zovem se Lusi Barton pokazuje koliko mnogo književnosti može stati u svega stotinak i nešto stranica. Radnja je naizgled jednostavna. Lusi Barton oporavlja se u njujorškoj bolnici kada joj u posetu dolazi majka, žena sa kojom godinama nije imala blizak odnos. Njihovi razgovori uglavnom se svode na prisećanja na ljude iz rodnog mesta, porodične anegdote i događaje koji na prvi pogled nemaju naročit značaj.
Međutim, upravo u tim svakodnevnim razgovorima Elizabet Straut otkriva mnogo više nego što njeni likovi uspevaju da izgovore. Lusi je odrasla u siromaštvu, u porodici u kojoj nežnost i emocionalna sigurnost nisu bile podrazumevane. Sada, kao odrasla žena koja je uspela da izgradi drugačiji život, pokušava da uspostavi bliskost sa majkom, ali i da razume zašto joj je ona tokom odrastanja toliko nedostajala.
Na prvo čitanje, ovaj roman može delovati kao gotovo minimalistička priča o odnosu majke i ćerke. Pri drugom, pažnja se pomera na ono što ostaje neizgovoreno: prećutkivanja, izbegnuta pitanja, kratke trenutke nežnosti i rečenice koje se završavaju pre nego što dotaknu ono što je zaista važno. Strautova nas podseća da ne postoji jednostavan način da razumemo ljude koji su nas povredili, naročito kada ih istovremeno volimo. Upravo zbog te emocionalne preciznosti, Zovem se Lusi Barton pripada romanima koji sa svakim novim čitanjem mogu postati intimniji.
Fizika tuge, Georgi Gospodinov
Neke knjige imaju početak, sredinu i kraj. Fizika tuge Georgija Gospodinova mnogo više podseća na lavirint u kojem se neprestano otvaraju nova skretanja, a svaki pokušaj da pronađemo izlaz vodi nas prema još jednoj priči.
Roman prati pripovedača koji poseduje neobičnu sposobnost da ulazi u tuđa sećanja i proživljava iskustva drugih ljudi. Kroz porodične uspomene, fragmente bugarske istorije, mitološke motive i prizore svakodnevnog života, Gospodinov stvara književni univerzum u kojem vreme ne protiče pravolinijski. Jedan od njegovih centralnih motiva jeste Minotaur, mitološko biće zarobljeno u lavirintu, koje ovde postaje simbol usamljenosti, napuštenosti i nemogućnosti da budemo potpuno shvaćeni.
Gospodinov se poigrava i samom formom romana. Njegovo pripovedanje stalno menja perspektive, prelazi iz jednog vremenskog perioda u drugi i odbija da događaje organizuje prema konvencionalnoj logici zapleta. Upravo zato je Fizika tuge možda najdoslovniji primer knjige koja zaslužuje ponovno čitanje. Iza formalnog eksperimenta nalazi se duboko emotivna ideja: da je sposobnost da zamislimo tuđu patnju jedan od najvažnijih načina na koje prevazilazimo sopstvenu usamljenost.
Ovaj sadržaj nije sponzorisan. Svi proizvodi predstavljaju nezavisan izbor autora. BURO. ne ostvaruje proviziju od eventualne kupovine putem navedenih linkova.