Kako smo počeli da volimo one koje ne poznajemo
Od televizijskog programa do reela, mediji su oduvek menjali način na koji stvaramo osećaj bliskosti sa ljudima koje nikada nismo upoznali. Međutim, granica između stvarne osobe i naše predstave o njoj postaje sve tanja.
Koliko puta vam se desilo da osetite bliskost prema osobi koju ne poznajete? Koliko ste puta imali osećaj da možete da zavolite nekoga nakon jedne kafe? Da li ste nekada bili toliko ranjivi da ste oko osobe koju ste upravo sreli ispleli čitav plan o zajedničkoj budućnosti? Koliko puta ste se razočarali u nekoga? Koliko vam je vremena trebalo da shvatite da problem možda nije bio u toj osobi već u vašoj predstavi o njoj?
Svi znate o čemu pričam, jer u pitanju nije ništa novo, sem toga da danas stvari možemo idealizovati kao nikad do sada. Danas ne možemo ni zamisliti koliku je revoluciju napravio Frenklin Delano Ruzvelt kada se u kampanji obratio naciji putem radija. To je omogućilo da javno obraćanje dobije osećaj neposrednosti. Glas koji je ranije pripadao javnom prostoru odjednom se uselio u privatni.
Televizija je taj osećaj podigla na sasvim drugi nivo. Više nismo samo slušali nekoga. Gledali smo ga u raznim raspoloženjima, počeli da prepoznajemo njegove gestove. Dobijali smo upravo onu vrstu informacija od kojih gradimo osećaj bliskosti sa ljudima koje zaista poznajemo. Moć televizije je i danas toliko velika da roditelji znaju da mi prigovore da u emisijama imam daleko više razumevanja i manira nego privatno. Frapantno je koliko nismo spremni da prihvatimo da je televizija jedna velika i dobro organizovana predstava.
A otišla je i korak dalje: ljudi ne žele samo da gledaju poznate. Žele da ih vole, mrze i svojataju, da im sude i o njima imaju mišljenje. Žele da osećaju kako između njih i poznate osobe postoji neka vrsta odnosa. Elvisa, Merilin Monro ili Elizabet Tejlor počeli smo da doživljavamo gotovo familijarno. U njima smo videli sve ono što smo maštali da možemo da budemo, u njihovim nesavršenstvima tražili opravdanje, u patnjama i tragedijama utehu za sopstvenu nesreću. Opčinjeni predstavom o tome kako život treba da izgleda, počeli smo sopstveni da poredimo sa tuđim. O tome najbolje svedoče dva snimka iz lože sa nedavno završenog Svetskog prvenstva u fudbalu: kadrovi bračnog para Bekam i para Kruz-Bardem. Bekamovi su bili savršeno odeveni, uglađeni, ali i udaljeni, vidno rezervisani i namršteni. Penelope Kruz i Havijer Bardem su bili u dresovima Španije i džinsu, plesali su nehajno i jednostavno uživali. Caption je glasio: ideal vs. real.