Povezano
Zaista smo privilegovani: Srbija je među prvih deset zemalja koje imaju priliku da pogledaju najbolji dokumentarni film godine, ako ne i decenije, ako ne i 21. veka: „Možeš sve da vidiš“ (You Can See Everything).
Remek-delo Nejtana Fildera i Lensa Openhajmaa gledamo zahvaljujući distributerskoj kući MCF MegaCom Film, u susret 32. Festivalu autorskog filma. Kratko i jasno: ovo je film koji ne smete propustiti da pogledate u bioskopu.
Ako ste upoznati sa likom i delom Nejtana Fildera, uživaćete; ukoliko niste, verujemo da ćete nakon „Možeš sve da vidiš“ pogledati sve što je ikada radio.
Veoma je teško sumirati utiske o slojevitom, duhovitom dokumentarcu koji će sigurno postati tema brojnih analiza i rasprava. Jedva čekamo da čitamo šta o filmu „Možeš sve da vidiš“ ima da napiše Slavoj Žižek, na primer.
Šta treba da znate pre gledanja? Sinopsis filma glasi ovako: „34 dana pre odlaska u zatvor, ozloglašena osnivačica kompanije Theranos, Elizabet Holms, poziva filmsku ekipu da zabeleži svaki njen korak. Ono što počinje kao intiman portret pretvara se u trogodišnje putovanje puno neočekivanih preokreta“.
Elizabet Holms osuđena je na 11 godina zatvorske kaznu nakon što je proglašena krivom za prevaru. Ona je 2003. godine pokrenula startap u oblasti zdravstva i testiranja krvi, a vrtoglavi uspeh postigla je obećanjima da njihov uređaj može obaviti na stotine medicinskih analiza koristeći svega nekoliko kapi krvi.
Međutim, članak koji je The Wall Street Journal objavio 2015. godine pokazao je da tehnologija zapravo ne radi, nakon čega su protiv Holms i direktora kompanije Theranos, Rameša „Sanija“ Balvanija, podignute optužnice za obmanu pacijenata i investitora.
Po okončanju sudskog procesa 2022. godine, izrečena joj je kazna od 11 godina federalnog zatvora zbog zavere i elektronske prevare, na čije je izdržavanje stupila u maju 2023. godine. Prema trenutnom rasporedu, u avgustu 2027. godine prelazi u prelaznu ustanovu za resocijalizaciju, dok je konačno puštanje na slobodu planirano za februar 2030. godine.
Slučaj Elizabet Holms je savršena tema za komičara, reditelja i glumca Nejtana Fildera i njegov uvrnuti metod poigravanja sa stvarnošću. Recimo, u svojoj HBO Max dokumentarnoj seriji The Rehearsal, Filder igra samog sebe kao reditelja koji pomaže ljudima da se pripreme za teške situacije tako što organizuje razrađene probe načina na koje bi se one mogle odvijati. Serija navodi publiku da preispita odnos između „proba“ i stvarne situacije na koju one treba da utiču. Na preplitanju stvarnosti i fikcije, odnosno na konstrukciji novih stvarnosti, zasniva se čitav njegov rad.
Na sličan način, „Možeš sve da vidiš“ nas izaziva da pokušamo da razlučimo šta je laž, a šta je istina. Naime, uprkos presudi koja joj je izrečena, Elizabet Holms i dalje tvrdi da je nevina. Da nikada nije lagala. Ostaje pri svom imidžu vizionarke, koja je pritom supruga i majka. Udata je za Bilija Evansa, tech biznismena iz bogate porodice, čija uloga u dokumentarcu zaslužuje zaseban tekst.
Već je teaser filma – čuveni stare down Nejtana i Elizabet Holms, koji nas podseća na western scene – postao viralan i izrodio na hiljade meme šala. Bio je dovoljan da probudi veliko interesovanje i svima zagolica maštu. Hype oko ovog filma je sasvim opravdan.
„Možeš sve da vidiš“ će se izučavati kao ključno moderno delo koje se bavi temom obmane, narativa, prirode istine u današnjem svetu. Kaže se i da se bavi erom post-istine.
Naime, post-truth je Oksfordski rečnik 2016. odabrao za reč godine, a označava doba u kojem je nebitno da li je neka informacija činjenično tačna ili lažna; bitno je da li ona rezonuje sa osećanjima, strahovima, predrasudama ili željama publike kojoj je namenjena. Ako se ljudi „osećaju“ kao da je nešto istina, to im je važnije od dokaza.
I u tome se krije teza filma, koju dokazuje na inovativan način, hrabro i beskrajno duhovito.
„Možeš sve da vidiš“ nam dokazuje da nikada nećemo videti sve
Glavno pitanje filma nije da li Elizabet laže ili ne, da li je žrtva ili manipulatorka. Njena sudska presuda potkrepljena je svedočanstvima brojnih ljudi i jakim dokazima da je počinila milionsku prevaru, što Nejtan Filder već na samom početku naglašava.
Film nam na maestralan i duhovit način pokazuje da stvaranje narativa koji u potpunosti odražava objektivnu istinu predstavlja nedostižan ideal, s obzirom na to da je sve neizbežno kontekstualizovano.
Ironija samog naziva ostvarenja ogleda se u spoznaji da zapravo nikada nećemo sagledati pravu istinu, niti postoji realnost u kojoj bi tako nešto uopšte bilo moguće.
Elizabet i njen muž Bili Evans, koji tokom tri sata filma progresira u tipove na koje nas je serija Succession upozoravala, pozivaju Nejtana u dom kako bi pokazali svetu da Elizabet nije prevarantkinja kakvom je u javnosti (i Hulu seriji The Dropout) predstavljaju. Navodno, Elizabet ne zna ko je Nejtan Filder i čime se bavi.
Prvi kadar u kojem se Nejtan pojavljuje je tipičan za njegovu fiktivnu ličnost: stoji u senci, u mračanom uglu, posmatrajući svog „subjekta“. Onda počinje vrtoglava igra u kojoj se Elizabet pokazuje kao osoba sasvim dorasla Nejtanu u iskrivljivanju stvarnosti na neverovatne načine.
„Istina“ se kroz film rastače na mnogo načina, često veoma urnebesnih. Na primer: u jednoj sceni, Holms izražava neslaganje sa navodima koje je The New York Times preneo o njoj, a tiču se njene izjave o glumicama koje su je tumačile u predstavama i serijama: „One ne igraju mene. One igraju lik koji sam ja stvorila.“
U dokumentarcu, njen suprug Bili Evans čita taj citat i kaže da to ne zvuči kao nešto što bi ona izjavila. On sugeriše da je Holms zapravo rekla: „One igraju lik koji su oni stvorili“.
I zapravo, nikada ne dobijemo potvrdu, ni od same novinarke koja je pisala članak, šta je tačno Elizabet rekla – a ta jedna reč u potpunosti menja značenje izrečenog.
Kroz ove razgovore i rediteljske komentare, kod publike se budi dilema: da li je Elizabet sve vreme svesno gradila fiktivan lik radi obmane? Da li i u ovom trenutku nastupa po određenom scenariju? Ili se možda u potpunosti izgubila u sopstvenoj igri?
To je samo jedan, ilustrativan primer sličnih momenata preokreta, kojima film obiluje, a dokazuju početnu tezu: nikada ne možemo videti sve.
Pored ključne teze, toliko je slojeva ovog filma koji se mogu dalje analizirati: muž Elizabet Holms kojeg će većina žena (opravdano) prezreti, čitava druga polovina radnje u kojoj se Filder vraća svojoj metodi „probe“ uz gostovanje sjajne glumice, najzad, i koliko možemo verovati samom autoru.
Vredi pomenuti i kinematografiju: autorski pečat Openhajma, krupni planovi koji se prvo pripijaju uz lice, a potom ga prodorno ispituju sa gotovo laserskom preciznošću, idealno se uklapa u samu tematiku. Zahvaljujući takvom pristupu, prizori koji bi lako mogli delovati kao statični pretvaraju se u napete, praćeni izuzetnom muzikom.
Na kraju ovog filma, osećaćete se pomalo sluđeno, na najbolji mogući način. Živimo u Srbiji – znamo kako uporno ponavljane laži imaju moć da ispreletu složenu mrežu i pokrenu duboko uznemirujuću lavinu posledica. Ovo ostvarenje uspeva da taj fenomen prenese na filmsko platno izuzetno upečatljivo.
Otkrivanje bilo kakvih daljih detalja narušilo bi doživljaj svima vama, koji planirate da ga pogledate – a ovo je film koji zaista treba videti.
Naslovna fotografija: A24 – Blow Out Productions – To Be Formed / Album / Profimedia