Povezano
Svi (filmski) putevi vode u Rim. Italijanska prestonica ima posebno mesto u istoriji sedme umetnosti, između ostalog zahvaljujući Cinecittà, čuvenom kompleksu filmskih studija koji je 1937. godine, za vreme Musolinijevog fašističkog režima, otvoren na periferiji Rima. Zamišljen kao središte italijanske filmske industrije, Cinecittà je nakon Drugog svetskog rata postao jedno od najvažnijih evropskih mesta filmske produkcije, privukavši i velike holivudske studije. Pedesetih i šezdesetih godina, kada su tamo nastajali spektakli poput Ben-Hura i Kleopatre, Rim je zaslužio nadimak Hollywood on the Tiber – Holivud na Tibru.
Kada se odmaknemo od poznatih prizora, filmovi smešteni u Rimu otkrivaju različita lica jednog grada. Za Vilijama Vajlera on je mesto na kojem je moguće nakratko pobeći od sopstvenog identiteta, za Federika Felinija pozornica društva koje se gubi u sopstvenom spektaklu, dok ga Dario Arđento pretvara u lavirint u kojem čak ni ono što vidimo sopstvenim očima ne mora biti istina. Pola veka kasnije, Paolo Sorentino u njegovoj monumentalnoj lepoti pronalazi gotovo nepodnošljiv osećaj praznine.
Dok su se u Cinecittà gradili čitavi svetovi, italijanski reditelji su u stvarnim rimskim ulicama pronalazili materijal za neke od najuticajnijih filmova evropske kinematografije. Od posleratnog neorealizma do Felinijevih portreta visokog društva, Rim je prostor u kojem su se prelamale političke, kulturne i društvene promene, ali i lične opsesije njegovih filmskih junaka.
Roman Holiday (1953), r. Vilijam Vajler
Postoji li filmska slika Rima koja je više uticala na njegov turistički mit od Odri Hepbern i Gregorija Peka na Vespi? Mlada princeza Ana, iscrpljena beskrajnim protokolima i diplomatskim obavezama, tokom zvanične posete Rimu odlučuje da se iskrade iz palate i provede jedan dan kao obična devojka. Sasvim slučajno upoznaje američkog novinara Džoa Bredlija, koji prepoznaje priliku za ekskluzivnu priču. Njihovo zajedničko lutanje gradom, međutim, ubrzo počinje da komplikuje njegove profesionalne namere.
Vajlerov film istovremeno je ljubavna priča i svojevrsna fantazija o slobodi. Rim u njemu postaje prostor u kojem je moguće da na trenutak suspendujemo društvene uloge koje nas određuju. Španske stepenice, Usta istine i gradske ulice postaju kulise za otkrivanje jednostavnih zadovoljstava, toliko nedostupnih nekome ko ima gotovo sve, osim prava da sam odlučuje o sopstvenom životu.
La dolce vita (1960), r. Federiko Felini
Samo sedam godina nakon Vajlerovog filma, Federiko Felini prikazuje gotovo suprotan Rim. Grad više nije obećanje slobode, već mesto u kojem je ona postala nerazdvojiva od površnosti, dokolice i neprestane potrage za novim zadovoljstvima. Glavni junak, novinar Marčelo Rubini, kojeg tumači Marčelo Mastrojani, kreće se između aristokratskih zabava, filmskih zvezda, intelektualnih krugova i noćnog života prestonice. Iako sanja o ozbiljnoj književnoj karijeri, svakodnevicu provodi izveštavajući o skandalima i poznatim ličnostima, sve udaljeniji od sopstvenih ambicija.
Film nema konvencionalnu narativnu strukturu. Njegovih nekoliko epizoda predstavljaju svojevrsni katalog društvenih rituala, u kojima se luksuz, seksualna sloboda i javni spektakl neprestano smenjuju sa usamljenošću, otuđenjem i duhovnom prazninom. Čuvena scena Anite Ekberg u Fontani di Trevi postala je jedan od najprepoznatljivijih prizora svetske kinematografije, ali je gotovo ironično što se upravo ona često koristi kao bezbrižna turistička reklama. Felini, naprotiv, snima nemilosrdnu kritiku društva opsednutog slavom, slikom i sopstvenom reprezentacijom.
Caro diario (1993), r. Nani Moreti
Postoji li bolji način da upoznate Rim od toga da ga obiđete na Vespi, bez naročitog plana i sa dovoljno vremena da zastanete gde god vam se učini zanimljivo? Upravo tako započinje Caro diario, jedan od najličnijih filmova Nanija Moretija, u kojem italijanski reditelj, igrajući verziju samog sebe, pretvara svakodnevna zapažanja, razmišljanja i naizgled usputne susrete u neobično duhovit filmski dnevnik.
Film je podeljen na tri epizode. U prvoj, naslovljenoj In Vespa, Moreti tokom gotovo pustog rimskog leta obilazi različite gradske četvrti, od Garbatele do Spinaketa, posmatra arhitekturu, komentariše urbanističke promene, razgovara sa nepoznatim ljudima i razmišlja o filmu, politici i sopstvenim opsesijama. Njegova vožnja završava se u Ostiji, na mestu na kojem je 1975. godine ubijen Pjer Paolo Pazolini, čime dotad ležerna šetnja gradom dobija neočekivanu emotivnu težinu.
Preostale dve epizode odvode nas izvan Rima: najpre na Eolska ostrva, gde Moreti kroz niz komičnih situacija istražuje odnos prema samoći i savremenim medijima, a zatim u svet lekarskih ordinacija, tokom potrage za objašnjenjem sopstvenih zdravstvenih problema. Ono što Caro diario čini posebnim jeste njegova gotovo demonstrativna nezainteresovanost za konvencionalnu dramaturgiju. Umesto velikih zapleta i spektakularnih prizora, Moreti gradi film od digresija, usputnih misli i malih zadovoljstava. Njegov Rim je grad stambenih zgrada, praznih letnjih ulica, bioskopa i kvartova koji retko pronalaze mesto na razglednicama.
La grande bellezza (2013), r. Paolo Sorentino
Gotovo je nemoguće govoriti o Sorentinovoj Velikoj lepoti bez Felinijevog Slatkog života. Njihova sličnost, međutim, nije samo estetska: oba filma istražuju društvo koje se zabavlja kako ne bi moralo da se suoči sa sopstvenom prazninom. Đep Gambardela, kojeg izvanredno tumači Toni Servilo, nekada je objavio jedan uspešan roman i time obezbedio mesto među rimskom intelektualnom i društvenom elitom. Sada, na pragu starosti, njegove dane i noći ispunjavaju ekscentrične zabave, površni razgovori, umetnički performansi i susreti sa ljudima koji se grčevito drže ideje o sopstvenoj važnosti.
Nakon šezdeset petog rođendana i vesti koja ga suočava sa prošlošću, Đep počinje da preispituje život koji je proveo posmatrajući druge, odlažući vlastito stvaralaštvo i izbegavajući ozbiljnije suočavanje sa sobom. Rim je ovde snimljen gotovo opojno lepo. Kamera klizi preko monumentalnih palata, privatnih vrtova, skulptura i terasa sa kojih se pružaju spektakularni pogledi na grad. Ali ta lepota nije uteha. Naprotiv, što je raskošnija, to je izraženiji kontrast između istorijskog nasleđa i banalnosti savremenog društva.
Sorentino snima film o prolaznosti, neuspehu, nostalgiji i ljudskoj potrebi da životu pripišemo neko dublje značenje. Za razliku od Felinijevog Marčela, koji još pokušava da pronađe izlaz iz sveta spektakla, Đep već godinama zna kako taj svet funkcioniše. Njegov problem je što više nije siguran da izvan njega postoji nešto vredno potrage. Velika lepota tako postaje svojevrsna ljubavna izjava Rimu, ali i jedan od najlepših filmskih prikaza razočaranja koje može da se krije iza savršenog prizora.
Fotografije: Profimedia