Mora da postoji. Tako kreće svaka moja misao o potencijalnom razrešenju nekog problema ili situacije. I da, rešenje naravno da skoro uvek postoji, ali treba znati da moja ideja o njemu obično isključuje sve što je previše komplikovano, zahtevno, dugo traje, ili podrazumeva nedajbože odricanje bilo kog tipa. Kada kažem “mora da postoji” isključivo mislim na neki superjednostavan trik, koji će me, u ovom slučaju, učiniti superproduktivnom i superorganizovanom. To su trenutni prioriteti doduše, ali nije da nisam imala sličan osećaj i potrebe i milion puta pre, na različite teme, i bila ubeđena da je rešenje problema, moj lek, moja tajna formula, gotovo tu na dohvat ruke, mogu da osetim koliko će fantastično da bude, i znam da postoji samo treba da otkrijem šta je. “Zvuči neverovatno ali mene više ne boli” momenat, primenjen na apsolutno sve od finansijskog do emotivnog plana.
Tako sam, u potrazi za tim malim čudom zbog kog bi sve odjednom imalo smisla, zbog kog bi se neki dugoročni cilj čarobno približio i gotovo samostalno postigao, tim dugmencetom za optimizaciju koje bi me pretvorilo u verziju sebe koja odjednom može sve ono u čemu je stara ja ozbiljno i višestruko fejlovala, probala brda recepata i predloga koji “sigurno pomažu”. Od ayurvede i izbalansiranog života prema tipu doshe, preko automatskog zapisivanja svake misli koja mi prođe kroz glavu i zelenih smoothija, do organskih ulja za negu od kojih sam očigledno pored blistavog tena očekivala da se postaraju i za blistav život. Sve od pobrojanog je svoj posao uradilo i više nego dobro, ali je izneverilo krajnja očekivanja da bude “the one”. Tu situaciju potrage za zlatnim rešenjem, dodatno otežava i pogoršava činjenica što živimo u verovatno najgorem “ta jedna stvar” trenutku u istoriji čovečanstva, kada je naša potreba za jednostavnim i brzim spasenjima toliko mahnita i sveprisutna, da nam se samo to i servira. Davno sam shvatila da su Google, što ads, što pretraga najbolji lakmus papir savremenog društva, pa tako kada ukucate magičnu mantru “one thing that changed my life” dobićete preko 800 miliona rešenja i predloga. Ima nas dakle podosta i o la la, šta sve tek treba isprobati! Da vam skratim posao, živote ljudi na svetu je do sada promenilo: praktikovanje zahvalnosti i meditacije, zvuk žuborenja vode, ustajanje u 5 ujutru, ulje crnog kumina, Pomodoro tehnika, električna četkica za zube, savršen par farmerki, usvajanje mačeta, pisanje, ronjenje sa ajkulama…
Fora je samo što je sve to zapravo vrlo individualno. Nekome kašičica ulja ujutru stvarno jeste promenila život, ali možda ne toliko ni zbog zdravstvenih benefita koje ima koliko zbog činjenice da je možda unela red i rutinu u haotičan život osobe, što je bilo mnogo potrebnije od kašičice bilo čega. Za nekoga je to bilo trčanje, opet, ne zbog mršavljenja, nego zato što je dalo priliku da se na sat vremena bude u svom svetu, u svojih “pet minuta”, oslobode tenzije i sputane emocije, i malo popriča sa samim sobom. Kako se čini, svi smo očajni za jednostavnim trikom koji bi izlečio neizlečivu bolest, ili nas naučio kako da volimo više sebe i svoje telo, ili nekog drugog kako da voli nas, ali duboko u sebi znamo da je površinsko rešenje obično vezano za neke mnogo dublje stvari, kao i da zapravo ne postoje „one size, fits all” rešenja. Nema brzih popravki, samo eventualno more brzih brendova i kompanija koji žele da nam ga prodaju, kad smo već taaako dobra prilika za zaradu.
I stvarno, pomišljam ja često da: Mora da postoji način da postanem ta bolja verzija sebe. I nema šanse da u 2019. godini taj način još uvek mora da bude težak, dosadan, da oduzima vreme i zahteva ozbiljan rad. Sigurno postoji neki “Pet koraka kako da…” lagan, lepršava unicorns&rainbows sistem kojim se premotava brzo unapred, u srećnu budućnost koju priželjkujem u kojoj sam ta vazda iščekivana i dugo najavljivana bolja osoba sa tanjim strukom, višom produktivnošću i boljim uspesima. Međutim, realnost me malo unesrećava. Kad god dam sebi prostora da stvarno malo porazmislim o stvarima koje zaista jesu napravile razliku u mom životu, računica je prilično zeznuta. Odluka da pređem na zdraviji režim hrane podrazumevala je da ujutru, obično prilično nevoljno odem do pijace po sveže namirnice i kuvam češće nego što bih želela. Završavanje fakulteta nije moglo da prođe bez sedenja, čitanja, crtanja, čitanja, pisanja, čitanja, i nisam se baš nekom magijicom dovela do poslednjeg ispita, samo radom. Kada sam tripovala da moram da smršam, morala sam da se pridržavam jelovnika i treniram redovno. A između ostalog, i cela ova potraga za brzim rešenjem je zapravo oduzela vremena i vremena i zahtevala posvećenost i predanost što u krajnjoj liniji dokazuje samo jedno. “Magično i brzo rešenje” uopšte nije jedna stvar, već čitav paket koji se zove strpljenje, rad, posvećenost. I nije ni magično, ni brzo, a ni zabavno… naprotiv sve je suprotno. Ali možda je zapravo u tome magija. Jer moramo sve sami… i polako.