Ako bismo napravili paralelu između perioda od recimo pet godina unazad, i danas, negde smo i stigli kada je u pitanju eko osvešćenost. Da li zbog Leonarda di Capria ili uz Gretu Thunberg ili zbog svih strahota koje nam je Zemlja proživela za kratko vreme, ali činjenica jeste da smo se malo osvestili. Ipak, to osvešćivanje je još uvek nedovoljno jer je činjenica da se glečeri i dalje ubrzano tope, polarni medvedi umiru, Australija i Amazon su nedeljama goreli i ostali smo bez nekih životinjskih vrsta, kako stvari stoje zauvek. Zbog svega toga, završili smo kolektivno sa ozbiljnom anskioznošću koja je dobila i svoje posebno ime – eko-anksioznost, i najbliža je kombinaciji straha, ljutnje, žaljenja, beznađa, bespomoćnosti i vrtenja u krugu “znam da sam i ja kriv ali ne znam šta da uradim možda bolje ništa ali i ja sam kriv moram nešto da uradim”.
Jeste krivi, ali ako vam je lakše svi smo, i kako je dokazano da je akcija jedini lek eko-anksioznosti koja nas manje više sve puca, to posipanje pepelom stvarno nikuda ne vodi. Pitanje je samo kako zaista napraviti promenu i stupiti u akciju. Na prvom mestu, prestati sa dramom i stvarno raditi. Na drugom ne očekivati da smo viša sila koja će malo delovati i spasiti svet, i imati svest o tome, da je to složen, dugotrajan i krajnje spor proces u kom smo deo nečeg mnogo većeg, ali je naše delovanje kao i svih oko nas, ključno. Na trećem, ovih par koraka koji vam mogu pomoći u osvešćivanju gde ste, kako ste i šta možete sigurno da uradite.
Spas nije (samo) u recikliranju
Super je što smo lekciju o reciklaži dobro naučili, ali nije super što rat sa plastikom neće biti tako lako dobijen. Pogotovo ako se uzmu u obzir dupli standardi i prividna poboljšanja poput novih “biorazgradivih” kesa koje koristimo. Od velike najave da su plastične kese u Srbiji od nedavno zabranjene i da će sve biti zamenjene biorazgradivim koje se naplaćuju, došli smo do toga da prave biorazgradive kese na tržištu u Srbiji zapravo ne postoje.
Kako stručnjanci objašnjavaju biorazgradive kese znače da ih razgrađuju mikroorganizmi, a kese koje mi imamo su one u koje se dodaju aditivi da bi se lakše razgrađivale. “To se u Evropi zovu oksodegradabilne i one su zabranjene zbog toga što je ustanovljeno da se one samo rasparčavaju i stvaraju upravo još brže onu mikroplastiku koja zagađuje vodotokove i mora” (profesorka Branka Pilić). U prevodu, zakon tretira kesu sa aditivima kao biorazgradivu što je složićemo se, malo ako ne i totalno suludo. Na pitanje da li su onda biorazgradive kese u Srbiji biorazgradive ili nisu odgovor je da jesu ali pod određenim uslovima. Što dakle znači da nisu, i da treba neko da ih skupi i da odnese u postrojenje gde mogu da se dalje razgrade kažu iz Udruženja “Zaštita potrošača”. Da li mi imamo taj sistem za dalju razgradnju? Naravno da ne. Dakle, zvanično preduzeti koraci u pogledu smanjivanja plastike i reciklaže su ovde još uvek na nivou korak napred nazad dva. Štaviše, više su koraci unazad a o prilici za skrivenu zaradu da ne govorimo.
Međutim ne treba ni samo u tom pravcu gledati. Kao što se plastika krije i u mnogim stvarima koje na prvi pogled nisu plastične (kao na primer tetrapak od soka) tako se i eko angažman krije u mnogo čemu što nije samo reciklaža, i ponajmanje zavisi od zvaničnih državnih odluka. Sveto trojstvo, pravilo „tri R“ glasi “refuse, reduce, reuse” (dakle odbij, smanji i ponovo koristi) a sve tri se, kada malo bolje razmislite, baziraju na odluci pojednica i tome da moramo da naučimo da kažemo “ne” na prvom mestu kupovini novih stvari. Zavisni smo od konzumerističkog načina života, zapadni ekonomski model je u potpunosti zasnovan na “kupujmo više” sistemu a upravo on je nešto što što treba odbaciti. Kupovati promišljenije, svaraćati po second hand stvari, davati svoje stvari.
Ponovimo mantru još jednom: refuse, reduce, reuse.
Definišite svoje ciljeve
Bitno je znati za šta se tačno borite ne samo protiv čega. I sasvim je okej ako je to i super lokalna tema, jer ako bi se svi angažovali dovoljno da svoje dvorište očuvaju zdravim i zelenim oazama sreće i čistog vazduha, bilo bi baš puno lepih “dvorišta” na svetu. Borite se protiv investitorskog urbanizma, protiv rušenja lokalnog parka, ili u ime reka Stare planine. Možete da bijete i neke veće, globalnije bitke, ali treba razumeti koliko je važno angažovati se baš tamo gde živimo, radimo, stvaramo, i u prvom krugu koji je naš.
Prestanite da se osećate kao krivci i udružite se
Precizno odaberite svoju ulogu
Nedavna revolucija u Čileu je sve koji su našli način da je malo bolje isprate oduševila jer su se ljudi genijalno podelili. Svako je razumeo svoju ulogu u celokupnom delovanju i koliko je važno da sva mesta budu popunjena, a tek tada ceo sistem borbe za pravu stvar može da funkcioniše. Bez ego tripova. Nije svako za “prvu liniju fronta” ali neko je super kreativan i pravi sjajne zastave i parole da ih revolucionari nose na ulicu. Poenta je: snaga svake grupe leži u dobroj organizaciji, ne samo u brojkama koga koliko ima. Funckionišu jer su dobro podeljeni i svako radi zadatak u kom je najbolji, što borbu za bilo šta čini automatski lakšom jer svako manje-više radi ono što voli i što mu ide. Stvarno ne morate da postanete ekspert u oblasti ekološkog prava ali možete eko borbi da ponudite ono što već imate. Ako imate pare, donirajte novac. Ako ste kreativac i pravite sjajna vizuelna rešenja, pravite ih! Zaspite društvene mreže pričama o ekologiji, koje će biti i privlačne i poučne. Ako dobro pišete, pišite o problemima, rešenjima, ljudima koji se bore. Samo vi znate koliko i čime možete najbolje da doprinesete i verujte, nije ni malo ni besmisleno. Ako bi svako skapirao koliko je nezamenljiv u zajednici i radio svoje malo koje zna i može, i to po bilo kom pitanju, ne samo ekološkom, život bi bio mnogo lakši i lepši.