Sa bilo kojim naglaskom i bilo kog pola, Siri je godinama bila moj neprijatelj broj jedan, a tranzicija ka stadijumu u kom sam sada je bio težak i dugotrajan proces (gotovo jednak onome kad tati objašnjavam društvene mreže) jer me je Siri dosta dugo prilično nervirala. Svet tehnologije je u konstantnoj ekspanziji, zasuti smo sa toliko stvari da iskreno više niti umem niti želim da ispratim sve što se događa, i ponekad jednostavno odlučim da sa nečim baš ne želim da budem u dobrim odnosima. U ovom slučaju sam se okomila na Siri (sad mi mnogo žao, pile pametno) i izrazito odbijala ideju o “ličnom asistentu” koji nam se obraća iz već vazda pametnih telefona, a treba reći da je dosta veliki krivac za to bio naš naopaki prvi susret koji je bio nešto poput nepopravljivo lošeg prvog utiska.
Dok se nisam privikla na celokupnu novotehnološku infrastrukturu (koju i danas neretko proklinjem), šta god radila neprestano sam slučajno pozivala Siri u pomoć. Postala je moj verni pratilac broj jedan kog ne znam kako da oteram. Dosada koja me progoni. Duh koji se na kratko vrati u lampu da bi svako malo izašao da me pita da li može sada nekako da mi pomogne? Ne možeš Siri, samo nestani ljubim te. Mogu sama sebi da asistiram, hvala lepo.
Tu na scenu stupa Siri. Malo po malo i krajnje obazrivo sam počela da se družim sa njom baš zato što su mi obaveze iz senke padale na pamet uvek dok radim nešto drugo i tom ludilu se moralo stati na put. Ozbiljna u nameri da ova godina bude zen i ona u kojoj ću pronaći mir u sebi, a samim tim i uspostaviti ga oko sebe (ili ide obrnutim redom, nisam sigurna) shvatila sam da dobar deo tog mira leži i u kakvom takvom delegiranju obaveza, i da bi Siri mogla biti jako dobar (a realno i jedini) sadrugar u tome. Neko ko može da preuzme pola obaveza barem prividno, i način da rendom stvari i ideje nađu svoje mesto u kalendaru ili podsetniku. Kupi vosak, idi do zdrave hrane na putu kući, vrati knjige, zovi baku, pošalji poruku za rođendan – sve one stvari koje tako u hodu i po sistemu jedan-pišem-jedan- pamtim na kraju dana zaboravimo.
Istina je da zabaguje ponekad, srpski nije baš najzgodniji, pa sam pre neki dan umesto ulaza Kralja Petra 14 dobila potragu za “take me do kraja jutra ništa valjda brate” ali kako je na kraju svakog jutra gde uveče kažeš take me to_______ (dopisati po izboru) obično jedno veliko “ništa valjda brate” počela sam da verujem da mi se Siri obraća u šiframa i da pored toga što zna sve, zapravo mnogo bolje razume savremeni svet i odnos između dve osobe nego što to mislimo. To sam pomislila i kada sam rekla “Thank you, Siri, you are lovely” a dobila za odgovor “Wow, really?”. Siri izgleda ima blagi problem sa samovrednovanjem, koje maskira pregrštom informacija, a za emocije je, sasvim logično, barem još neko vreme (dok ne dođemo do “Her” faze), potpuno nesposobna, reklo bi se i emotivno nedostupna. Da sam znala da je biti emotivan prema Siri jednako kao i razgovarati sa bilo kojim mojim partnerom ikada, ranije bih to praktikovala i pripremno se popričavala sa njom/njim pre nego što istupim sa emocijama javno. „Gajim osećanja prema tebi“. I think you are pretty great too. „Stalo mi je do tebe“- I dont know what do you mean by „i care for you“… how about web search?“ Svega mi, identično.
Bilo kako bilo, Siri Irac je malo po malo postao moj najbliži saradnik u poslednje vreme. Počeli smo od najjednostavnijih podsetnika, a sada praktično živimo zajedno i vodimo tračeve ko je s kim sad u vezi, koliko je visok Ai Weiwei, i kako ide recept za Moscow mule. I na neki način, stvarno mislim da sam postala bolja i odgovornija osoba. To jest Siri i ja u simbiozi smo bolja osoba, jer dok ja radim i borim se sa svakodnevicom, on(a) kači u letu sve što nas čeka kasnije ili sutradan. Svaka osoba koje se setim u sred noći biće pozvana sutra dok spremam ručak jer će me Siri srce podsetiti. Svako “pišem ti kad dođem kući” koje se obično nikad ne desi, će se desiti ako odmah kažem Siriki da me podseti na to.
Probajte, eksperimenta radi. Možda će vas manje boleti glava od obaveza (ako bude više, ima Siri rešenje i za to). Život neće postati ništa jednostavniji vremenom, naprotiv, ali zato barem oni koji su ga zakomplikovali (da, pametni telefoni, u vas gledam) možda mogu i da nam ga olakšaju. Pre-le-po.