Nakon beskrajnih nizova memova Shakire sa nastupa na Superbowl-u, štafetu je preuzeo Trump pa je danas internet pun varijanti na temu “šta kuliram u životu kao što je Trump Nancy Pelosi”, članicu Demokrata, koja mu je pružila ruku da se pozdrave, a koju on “nije video”. Internet ne bi bio to što jeste, da se stvari ne događaju brzinom svetlosti, pa su i ti memovi dobili ozbiljnog konkurenta u vidu nastavka i Pelosijeve koja je nakon ovog incidenta pocepala Trumpov govor, što je takoreći genijalan materijal za nove memove.Međutim, osim vesti o tome da je on nevaspitani infantilac (što već znamo), još jedna informacija je stigla iz Trump sveta, i to daleko više zabrinjavajuća od osnovne nekulture. Naime, juče se pojavio nacrt naređenja u kom je iz Bele kuće naloženo da se ponovo napiše Guiding Principles for Federal Architecture (iliti pravilnik o izgradnji objekata od javnog značaja) koji je objavljen 1962. godine, i prepravi tako da se osigura da se “kao glavni arhitektonski stil favorizuje klasicizam i uspostavi kao jedini za građenje novih federalnih zgrada i svih rekonstrukcija”. Projekat-naređenje je nazvan “Making Federal Buildings Beautiful Again” nalik na njegovu “Make America Great Again” kampanju, a u rečima “beautiful” i “great” kriju se ne tako male opasnosti. U objašnjenju se navodi da su osnivači Vašingtona kao glavnog grada, prihvatili klasične modele građenja “demokratske Atine” i “republikanskog Rima” i da su to ideali ove nacije koje treba pratiti. I nije da nije tačno, samo što u tom slučaju govorimo o vremenu kraja XVIII i XIX veku kada je neoklasicizam bio “moderan” (u arhitekturi svakako duže nego u slikarstvu) što je i imalo razumljive razloge, pogotvo za mlade države i nacije bez nasleđa i identiteta kao što su SAD bile u tom trenutku.
XIX vek je obeležilo buđenje nacionalne svesti i identiteta i u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, i posle pitanja ko će se pre osamostaliti i proglasiti svoju nezavisnost, nove države su se borile i za titulu “naslednika” antičke Grčke i Rima, i svi su izvlačili manje ili više logične dokaze zašto su baš oni jedini dostojni nastavljači antičke tradicije. U toj trci, bilo je neophodno i što više ličiti na praroditelje, pa su se gradovi “oblačili” u antičko ruho, a građevine po ugledu na antičke hramove, sa istim arhitektonskim elementima, i idejom o Partenonu kao uzvišenom idealu savršenih proporcija kojem treba težiti, praktično cvetale. Kroz maštarije o plemenitom poreklu, elementi antičke arhitekture postali su neizbežni i veliki broj institucija javnog značaja širom Evrope je zadobilo klasicistički izgled. I ovo sadašnje, drugo američko oživljavanje klasicizma je na sličnom tragu, i ne bilo toliko strašno, da pod jedan nije apsolutno besmisleno i anahrono, i da pod dva, nismo upoznati sa još jednom lekcijom iz istorije i istorije umetnosti, onom mračnom iz XX veka. Naravno da nije problem u klasičnoj arhitekturi per se. Ok, osim što je anahrona i što imamo previše trauma iz najbližeg okruženja, u gradu gde je svaki investitor sa dubljim džepom i plitkom estetikom, podigao neku prigodnu “klasicističku” tvorevinu, koja je ništa drugo do vulgarno eksploatisanje istorije. Isto je i na regionalnom nivou pa se od predivno modernističkog grada u pokušaju da se napravi “evropska prestonica” antičkih korena, Skoplje pretvorilo u vašar gipsanih neoklasičnih dekoracija, antičkih skulptura, i fontana sa konjanicima. Problem je u mnogo većoj ideji, ideji o unificiranju, i u nad-stilu koji odgovara nad-naciji.
U tome što se ograničavanjem umetničkog izraza, a time i slobode, i direktnim nametanjem jednog jedinog dozvoljenog izgleda, i jednog jedinog oblika za “ispravno” i “lepo” lepo utire put diktaturi. U tome što je upravo zbog tih istih ideja o veličini, o pravu, o reprezentativnosti, grandioznosti, pozivanju na veliku prošlost i konceptu superiornosti, nesrećni klasicizam bio višestruko zloupotrebljivan u prošlosti. I u nacističkoj Nemačkoj, i dučeovoj Italiji i staljinističkoj Rusiji. Ko god se ložio na ideje o nad-naciji, o uzvišenom narodu, i imao vlažne snove o aposlutnoj moći, ložio se i na klasicizam i koristio ga je kao oruđe, a imajući u vidu Trumpove stavove prema migrantima, njegovu opsednutost idejom o velikoj, moćnoj Americi, i mestu na vrhu piramide, ovakav predlog je dosta opasan. Malo su nam promenjeni likovi, ali sve podosta liči na predstavu koju je svet već gledao. Tim povodom se oglasio i Američki Institut Arhitekata (AIA) rekavši da se strogo protive uniformnom stilu za državnu arhitekturu. “Arhitektura treba da se gradi prema specifičnim zahtevima zajednice kojoj služi, kojoj treba da koristi, i da reflektuje raznorodnost stilova kojom su SAD bogate zbog različitih mesta, kulture i klime. Arhitekte poštuju prošlost ali su i okrenuti budućnosti, i progresivnim idejama, a štićenje slobode misli i izraza su od suštinske važnosti za demokratiju.“ Nesumnjivo jesu, a ovakvim propisima, ni po čemu kompatibilnim sa 21. vekom je ona sve više ugrožena, a od totalne ugroženosti je deli još par sličnih predloga, nacrta, inicijativa, izmena. Nadajmo se samo da 2033. nećemo dočekati u duhu i atmosferi ’33 od pre 100 godina, i sve će biti okej.
