Svi smo u veoma nezahvalnoj situaciji i zaista na momente razmišljamo koje su to opcije bolje od one da lupamo glavom u zid, ali radosna vest je da nam nije najgore. Ako ništa, setite se nekih poznatih filmskih ostvarenja: među prvima filma “Izgnanik” i Toma Hanksa kao bukvalno jedinog čoveka na ostrvu. Daleko, daleko gora situacija, mora se priznati. Plus, taj isti film je i dokaz da manje ne znači nužno i lošije, pa i iz ove cele situacije možda nešto dobro izađe na kraju.
Predstavljamo vam filmove koji su inventivnošću i introspekcijom uspeli da kroz minimum dosegnu maksimum. Intimne i kompleksne priče sa izuzetno malo elemenata koji su uspeli da ostanu upamćeni kao genijalna ostvarenja iako neretko uključuju svega jednu prostoriju i jednog glumca. Nekada je manje zaista više. Treba to češće imati na umu ovih dana.
„Svetionik“ (2019.)
Film posle kog vam sigurno neće biti dobro dobrih pola sata ako ne i duže, ali i onaj gde ćete se zbog maestralne glume obojice toliko raspametiti da ćete verovatno želeti još. Dafoe i Pattinson su sami na parčetu stene koju zapljuskuju talasi i šibaju vetrovi. Čuvari svetionika gde stariji ima svoja pravila, zahteve, i prohteve i manje više maltretira „zelembaća“ koji tek treba da nauči posao. Međutim pitanje je i koliko može da ga nauči s obzirom da svetlu ne sme da priđe. Sve je preintenzivno, i gotovo košmarno a ceo film na preskoke pulsira različitim signalima. Nešto religijsko, nešto simbolično, nešto zlokobno, nešto božanstveno spakovano.
Jedan dečak udari drugog dečaka u parku, i jedne večeri njihovi roditelji se dogovaraju da se sastanu i porazgovaraju o situaciji. Tokom večeri nešto što je započelo kao diplomatska diskusija i razgovor pun razumevanja, pretvara se u gorku paradu očaja i nakupljenih frustracija. Šta sa toliko potiskivanja i unutrašnjih konflikata uopšte i možemo da prenesemo narednoj generaciji, i da li možda deca ma kako umeju da budu gruba i surova imaju zapravo bolji i zdraviji pristup nego odrasli od kojih navodno treba da uče? Bli-sta-va ekipa koju sačinjavaju John C. Reilly, Jodie Foster, Christoph Waltz i Kate Winslet, savršeno donosi priču o svim neugodnostima, problemima, i neprijatnostima koje krijemo ispod uglađene i sređene površine.
Poezija i psihologija i predivna fotografija i Bergmanova magija. Priča prati mladu medicinsku sestru Almu i njenu pacijentkinju, poznatu glumicu Elisabeth. Kada u jednom trenutku i sasvim iznenada Elisabeth prestane da govori, psihijatar je šalje u izolovanu kuću na Baltičkom moru, da se odmori i oporavi pod Alminim nadzorom. Alma pokušava da dopre do Elisabeth i između ostalog deli sa njom priču o seksualnom iskustvu, a nakon pisma koje joj Elisabeth napiše njihov odnos postaje sve napetiji i komplikovaniji.
Duncan Jones u svom debitantskom režiserskom ostvarenju i Sam Rockwell u jednoj od boljih uloga. Doduše, kad se malo bolje razmisli gotovo svaka njegova uloga je zapravo genijalno izneta. U bliskoj budućnosti astronaut Sam Bell živi na udaljenoj strani Meseca i ističe mu trogodišnji ugovor sa ‘Lunar industrijom’ za eksploataciju glavnog energetskog izvora za Zemlju, helijuma-3. Usamljenički posao, gde mu jedino društvo pravi robot GERTY (kome glas daje Kevin Spacey) i povremene audio poruke koje dobija od žene. Osim što je sam, i u svemiru, posao mu dodatno otežavaju halucinacije koje dobija, kao i sve češće pitanje: da li su njegova dobrobit i bezbednost uopšte prioriteti industrije za koju radi?
Reklo bi se da film o dvoje ljudi koji samo šetaju i pričaju i pričaju i šetaju ne može da bude previše zanimljiv, ali i te kako može. I zanimljiv i lep, i pomalo tužan, i sve. Mladi Amerikanac Jesse (Ethan Hawke) putuje Evropom i upoznaje Francuskinju Celine (Julie Delpy) u vozu. Filmska ljubav na prvi pogled, i fatalna privlačnost, i kako znaju da je njihov susret predodređen da bude kratak rešavaju da ga iskoriste maksimalno. Dogovaraju se da siđu sa voza zajedno u Beču i provedu celo veče zajedno šetajući i upoznajući se, koliko god je to moguće.
Film “Locke” nosi ime po glavnom i jedinom junaku, koga je Tom Hardy genijalno odigrao, i ako je iko sumnjičav prema njegovom talentu treba da pogleda ovaj film što pre. Hardy igra uspešnog građevinca koji otkriva da njegova one-night-stand afera upravo treba da se porodi. Odlučije da ode iz Birmingema za London i prisustvuje porođaju, dok ga s druge strane, kod kuće žena i deca čekaju da gledaju utakmicu. Ima 163 kilometara da pređe, potpuno je sam a to je ujedno i jedina radnja filma. Međutim, i više nego dovoljna, jer kroz razgovore koje obavlja sa saradnicima, prijateljima, ženom, obavljena je prava, temeljna studija ličnosti čoveka koji pokušava da preuzme svoju odgovornost i uradi pravu stvar ali ga griža savesti i nesposobnost sustižu.
Agonija bez ekstaze. Mladi bračni par u potrazi za stanom u koji bi se uselili i započeli svoj zajednički život i zvanično, odlazi sa čudnim agentom za nekretnine u predgrađe gde sve kuće izgledaju identično i kao da niko u njima ne živi, a on im predstavlja kuću broj 9 kao buduću njihovu. Agent misteriozno nestaje a kada i sami pokušavaju da izađu iz lavirinta kuća, svaki put ih misteriozno vraća tamo odakle su pošli. U „njihovu“ kuću. Sjajno ispričan neprepričljiv ružan san iz kog deluje nemoguće probuditi se.
Igra zavođenja i odbijanja, testiranja granica, šarmiranja, uslovljavanja, testiranja moći, manipulacije i privlačnosti. John (Colin Farrell) veren je Kathleen (Samantha Morton), kuvaricom bogate porodice gospođice Julie (Jessica Chastain). John i Julie započinju aferu koja je više sprega drugog nego čiste ljubavi, i koja im oboma može doneti koliko nepoznatog, privlačnog i lepog, toliko i lične i kolektivne tragedije.
