Ovo leto će definitivno biti kao ni jedno drugo, jer uprkos svim planovima i idejama sva je prilika da ćemo do daljeg ostati sa ograničenijim kretanjem. Otvoriće se granice, ali je prilično izvesno da su daleka, egzotična putovanja samo na listi za sanjarenje. Mnogi letovi su privremeno otkazani, poneki će se vratiti u redove i svakodnevne planove, ali ne u onom broju i dinamici kao pre, a turisti u mnogim državama će morati da budu spremni na samo-izolaciju dve nedelje nakon što slete na novu destinaciju, što nije baš neodoljiv predlog. Sve u svemu, travel pejzaž se menja i okej, nije kraj sveta što ćemo ove godine manje putovati (jeste kraj sveta, ali s obzirom na situaciju koju smo imali pre dva meseca kada je stvarno delovalo da je stigla apokalipsa, moramo biti iskreni da je ovo ipak limunada) i to definitivno znači da su nam potrebne sve moguće verzije eskapizma. Od knjiga uz koje možemo da otputujemo preko najlepših plaža na filmu do recimo Jacqui Kenny koja je praktično ekspert u oblasti “nemogućnost putovanja” i zna sve o ovoj temi.
Kenny je britanska umetnica koja preko deset godina pati od agorafobije, stanja koje je poznato kao strah od otvorenog prostora. Za nju to znači da je svaki izlazak u javnost, daleko od kuće, gde je okružuje mnogo ljudi, gotovo jednak nemogućem jer dobija napade anksioznosti i misli da neće uspeti da se vrati kući. Možete da pretpostavite da je samim tim putovanje za nju izuzetno izazovna i stresna stvar. Upravo to je i razlog iz koga Kenny putuje svetom samo na jedan način. Preko Google Street Viewa i iz udobnosti svoje sofe. Što je definitivno veština koju bismo mogli da usavršimo.
Jacqui Kenny je još 2016. godine počela da istražuje svet preko Googleovih mapa, posebno intrigirana jedinstvenom i blago iščašenom perspektivom kamere, koja omogućava pogled od 360 stepeni. Fascinirana mogućnostima i lakoćom odlaska sa mesta na mesto, bez nervoze i panike, ali prtljaga koji treba raspakivati i otpakivati (hear ya sister!), počela je da “posećuje” mesta koja su je najviše zanimala do tada, i koja je mislila da nikada neće videti. „Od kamila na putu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, do psa koji trči za kolima u Peruu, bila sam fascinirana ovim načinom gledanja sveta. Očigledno je da je u pitanju potpuno drugačije iskustvo nego fizičko putovanje, i mnogo usamljeniji način upoznavanja sveta, ali ono što najviše volim je što ne moram ništa da planiram, mogu da idem gde god poželim. To nije isplaniran put, nego skačem s mesta na mesto bez prethodnog predznanja, tako da mi se čini kao avantura u sasvim nepoznato.“
Tako je pored entuzijazma zbog udovoljavanja svojoj strani koja je očajna za putovanjima, brzo shvatila da bi platformu mogla da koristi i u kreativne svrhe. Skoči u Patagoniju, osvrne se naokolo, zumira detelje i scene koje je lako omašiti, „fotografiše“ ih, sačuva, i spremna je za put u Indiju. Manje više kao i svaki drugi fotograf, samo daleko brže a ove fotografije su najbolja zabeleška njenog stanja i raspoloženja. Počela je da selektuje kadrove koji su bliski njenoj estetici, da kurira svet, i kreira svoj vizuelni jezik, a njen Instagram profil stiče sve više i više pratilaca. Iskreni da budemo, pitamo se i kada će Wes Anderson da se pojavi i ponudi joj neku vrstu saradnje jer su njene fotografije, jer njene kadrove aposlutno možemo da zamislimo u nekom njegoom filmu. Pastelni tonovi, napušteni predeli, po neka osoba uhvaćena u banalnosti svekodnevice. Anonimni ljudi, arhitektonski dragulji i udaljeni pejzaži. ”Želela sam da moje fotografije probude osećaj izolacije, i usamljenosti, tako da nikada ne idem u velike gradove, nego samo u pregrađa i manje gradove”. I uspela je u tome, ne samo da dočara stanje izolovanosti, već i da ga predivno upakuje u estetiku koja prija, a pritom i progovori o važnim temama i podseti nas da nešto što mi živimo trenutno, neko živi svaki dan.