Svet se menja. Tome prisustvujemo iz dana u dan, ali ovo za promenu nema nikakve veze sa aktuelnim trenutkom u kom živimo dok govorimo o njemu, koliko sa uopštenijim promenama koje su došle u poslednjih nekoliko godina. Trenutna situacija (ovaj put kad kažemo trenutna mislimo na pandemiju), nije donela samo probleme koliko je ukazala na one suštinske i sistemske koje kao društvo na veoma globalnom nivou imamo. Virus nije stvorio distopiju (iako joj jeste dodatno doprineo) samo ju je razotkrio. Nije ubio influensere i celebrity kulturu, samo je pokazao da je takva kultura već bila na izdisaju. Bio je alarm, ali ne onaj koji nužno kaže da je sve otišlo do sedam đavola, već onaj koji je poziv na buđenje. I prilika da resetujemo i taj sat i svet i sebe, i zapravo oblikujemo novi svet. Jer odasvud već dugo dolaze signali da u novom svetu već živimo samo ga nismo potpuno osvestili. Danas, ljudi ne traže savršene figure i lica koji im nešto “uvaljuju” nego pojedince sa kojima će se poistovetiti možda baš i prema svojim manama, i koji im nude nešto što zaista žele. Svet umetnosti, kulture, mode, muzike, pa i komercijalne industrije su se sasvim promenile. Dijalog između konzumenta i kompanije nikada nije bio direktniji i sa više potencijala, samo što ljudi više ne žele samo da im se nešto proda. Već žele da znaju svrhu i poentu i zapravo smo svi od individua preko grupacija do kompanija uhvaćeni u potrazi za suštinom i smiislom.
To je savršeno primetio Dazed Studio, ogranak magazina Dazed&Confused odakle su sproveli obimno istraživanje i studiju pokušavajući da odgovore na pitanje šta je zapravo kultura koju živimo danas? Kako je tako fluidnu i rascepkanu obuhvatiti, kako je nazvati, i šta je zapravo poželjno? Ko ima uticaja danas i kako? Koga volimo i cenimo, i zašto? Šta nam je važno a šta apsolutno više ne?
Virus nije stvorio distopiju samo ju je razotkrio. Nije ubio influensere i celebrity kulturu, samo je pokazao da je takva kultura već bila na izdisaju.
Konsultovali su preko 3500 pojedinaca kao i 15 eksperata iz različitih oblasti: kulture, muzike, trendova, mode, tehnologija, medija… I pored prilično iscrpnog izveštaja o svemu, možda je najznačajnija činjenica da postoji prva zvanična definicija današnje kulture. “Monomass” je termin koji su skovali, i prilično je izvesno da ne postoji precizniji i tačniji presek onoga što živimo. Hiper-individualizacija (mono) i trendovi i mejnstrim (mass) koji mirno žive rame uz rame. Nekoliko decenija unazad bi to delovalo prilično nemoguće, ali danas kada je dostupnost svih aspekata kulture vanredno povećana, dolazi se do toga da se i sam identitet umnogome promenio i da definitivno nije jednostran. Identitet je postao fluidan i danas se to izražava na svakom koraku od onoga kako i šta radimo, preko toga šta nosimo do toga kako živimo i ta fluidnost artikuliše svet. Sama ta kovanica je pomalo paradoksalna jer ukazuje i na individualnost i na grupu, ali to i jeste jedna od odlika današnje kulture. Smrt paradoksu jer se isti nalazi svuda.
Identitet je postao fluidan i danas se to izražava na svakom koraku od onoga kako i šta radimo, preko toga šta nosimo do toga kako živimo i ta fluidnost dosta artikuliše svet danas.
Milenijalsi su bili prva generacija koja je razbila karijerne norme, i gotovo 50% nas ima dva posla koja se međusobno nadopunjuju ili ne, ali definitivno koegzistiraju omogućujući da bude sasvim smisleno da slušamo pank, budemo posvećeni meditaciji i možda i vodimo joga časove vikendom dok preko nedelje radimo recimo u banci. U kreativnom sektoru je to još izraženije i ono što su milenijalsi uspostavili sa sve većim brojem “polymatha” (kreativci koji imaju više od jednog zanimanja) generacija Z je usavršila postaravši se da gotovo da ne postoje granice između njihovog primarnog, sekundarnog i tercijalnog posla.
Takvi ljudi, ljudi novog doba, zahtevaju nove sisteme, nova ophođenja. Politika im je važna u toj meri da više od 60% ne bi kupovalo proizvode brenda sa čijom etikom se ne slaže, preispituju je bilo kakve vrste vođstva, traže se nove autentične ikone, ne stila koliko življenja. Svesni da sada možemo da budemo svuda istovremeno, konstantno se istražuje šta hiperpovezanost zapravo može da donese.
“Paradoks je izumreo. Kultura je svuda. Advertajzing je u nama samima. Sve je dostupno. Ali uprkos tome što je sve na dohvat ruke, informacija je manje nego ikada.”
Tako se dolazi do povezanih grupa sa jakim individualnostima, jer današnje generacije ne samo da ne žele da budu svrstane u kutije i kategorije nego iskreno osećaju da ne pripadaju ni jednoj. Ne žele da poznate ličnosti na koje se ugledaju budu paradigma istog izgleda i razmišljanja već njihovi “influenseri” iliti oni koji utiču na njihov sud, stil i vrednosti treba da budu mnogo otvoreniji i stvarniji u pogledu ličnih problema i poteškoća i nesavršenosti, što je znatno drugačije od onoga kako je bilo pre. Nekada je uzor bila savršena slika ka kojoj se teži i sa kojom se poistovećuje dok je danas to možda upravo nesavršenost. I naravno da su mnogi iz mejnstrim kulture to primetili pa pokušavaju svojim teškoćama i srceparajućim životnim pričama da pridobiju pratioce ali današnje generacije su pored svega i veoma perceptivne i znaju kome poklanjaju poverenje a kome ne. Prema istraživanju pravi heroj je onaj ko sa kim je moguće povezati se, ko je vođen svrhom i smislom, iskren, hrabar, odlučan, ekspert, autentičan, saosećajan, ima svoj stav i pogled na stvari, stavlja druge ispred sebe, i neko je na koga možemo da se oslonimo. Ukratko, apsolutno ništa od celebrity kulture ranih 2000-ih, i ko je ostao u njima, mogao bi da počne da se prilagođava, ukoliko želi da isprati korak. Ako ništa drugo, era monomasa (što je inače i naziv same studije) donosi i nekoliko gotovo manifestnih izjava poput: “Paradoks je izumreo. Kultura je svuda. Advertajzing je u nama samima. Sve je dostupno. Ali uprkos tome što je sve na dohvat ruke, informacija je manje nego ikada.” Pa ko nema pojma odakle da počne sa razumevanjem novog sistema vrednosti i svih različitosti koje donosi i onoga što je danas važno, možda da krene upravo odatle.