Spisateljica Tahmina Begum otkriva svoje utiske o ovoj zbirci eseja
Kako da znamo da li uopšte išta radimo kako treba?! Pandora Sykes, novinarka i voditeljka super popularnog podkasta The High Low u svojoj prvoj knjizi istražuje pitanje koje ne samo da je dobro poznato milenijalkama, već je zapravo upravo pitanje koje ih svakodnevno progoni. Bezbroj je izbora.
Oni pak nisu uvek stvar samo odluke. Postoji beskonačno mnogo pravaca u kojima je naš život mogao da krene. Izbori su ogledalo onog što jesmo. Jin i Jang preteranog razmišljanja mogu da učine da zbog nečega tako banalnog kao što je „pogrešna“ porudžbina kafe nam propadne ceo dan. Kažnjavamo sebe kako bismo postali bolji. I to sve dok aktivno ignorišemo činjenicu da sistem kroz patrijarhat, rasizam, homofobiju i finansijsku neravnopravnost već radi protiv nas.
Kroz eseje o zdravlju, majčinstvu, balansu između posla i privatnog života, brzoj modi i razlici između naše online i stvarne ličnosti Pandora Sykes objašnava šta znači biti konstantno sputavan i stavljan u određene kategorije. Biti ili „ljutita milenijalka od dvadeset i nešto“, „kučka koja juri karijeru“ ili „opasna crnkinja“ i tako dalje.
Pandora piše: „žene su naučene da posmatraju svoja tela kao delove“. To isto se dešava i kada govorimo o ženskim umovima, naša interesovanja su uredno razdvojena i upakovana kao znak pripadnosti.
Knjigu je napisala dok je bila u podmakloj trudnoći (poslednju priču završila je dok je pazila na tek rođenu bebu) i to pre karantina, tako da se radi o studiji života pre pandemije dok smo svi histerično jurili da otkrijemo ko smo zapravo. A šta to uopšte znači?
Koristeći svoje iskustvo majčinstva kao primer, Pandora kaže: „Osećaj da lebdim iznad sebe dok sam istovremno duboko u sebi čekajući da se ta „stvarna ja“ vrati se prekida rođenjem deteta, i još više sa samim majčinstvom“.
Zar to nije osećaj koji većina nas ima posle izlaska iz karantina? Kada ne možemo da se vratimo životima koje smo živeli pre, zbog toga što smo to bili nekada, čak iako smo tokom ovog perioda i priznali sebi da nismo uživali previše u tome. Onda tu je konstantan osećaj da smo zapravo tajni agenti iz filma „Keeping Up With the Joneses“?
