Ivan Ikić o novom filmu „Oaza“ koji će biti premijerno prikazan na Venecijanskom festivalu
Kada je 2014. godine predstavio svoj debitantski igrani film “Varvari” Ivan Ikić je otvorio vrata ka svetu koji ne poznajemo i učinio da ga razumemo. Doneo je iskrenu priču sa margine, priču o onima koji se smatraju društvenim otpadnicima – navijačima. Mladim ljudima sa periferije, iz mahom radničkih porodica, koje je društvo iznedrilo ali i od kojih se ograđuje. Njegov novi film „Oaza“ nastavlja da mapira i osvetljuje nepoznate teritorije i društvene margine prateći priču troje tinejdžera sa posebnim potrebama i njihovog neobičnog ljubavnog trougla.
Ovih dana su stigle sjajne vesti da će „Oaza“ imati svoju svetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu pa smo tim povodom porazgovarali sa Ivanom prvenstveno o novom ostvarenju, ali i sveukupnoj konfuziji sadašnjosti koju živimo, borbi između „mogućeg“ i „nemogućeg“ i tome šta predstavlja njegovu ličnu oazu.
Kako trenutna atmosfera utiče na tebe? Da li te inspiriše, parališe, ili uspevaš da je ignorišeš?
Osećam se kao da se nalazim u jednom velikom psihološkom eksperimentu, najvećem sa kojim sam se u svom dosadašnjem životu susreo, koji ima za cilj da potpuno sruši jedan svet koji smo do sada živeli i reprogramira nas za neki novi, u kome ćemo tek živeti. Taj međuprostor, u kome se sada nalazimo, mislim da se reflektuje i na moj lični odnos prema trenutku u kome živimo. Konfuzija, rezignacija i inspiracija se ciklično smenjuju kao odbrambeni mehanizmi pred krajnje neizvesnom vremenu koje nadolazi.
U tome, oaza zvuči kao nešto što nam je svima preko potrebno. Šta ona predstavlja u filmu?
Oaza ima dvostruko značenje kao naslov filma. Institucija u kojoj su prinuđeni da žive junaci mog filma je oaza usred emotivne pustinje sveta koji ih okružuje. Oaza je takođe i njihovo skroviše od tog istog sveta, koji je odlučio da ima pravo da upravlja njihovim životima
A u čemu pronalaziš svoju oazu?
Ako oazu posmatramo kao mesto otpora a ne kao eskapističko utočište, onda je očigledno film moja oaza.
Da li sada gledaš drugačije na kategorije “moguće” i “nemoguće”? Mislim, ovo mi deluje kao misija za koju bi mnogi rekli da je nemoguća pa eto, em je završen film, em je stigao do premijere u Veneciji?
Borba između “mogućeg” i “nemogućeg” nas je pratila sva dan snimanja ovoga filma. Pre svega jer se radi o ljudima koji su ceo život izloženi pritisku zbog svojih nemogućnosti da budu kao ostali i da se prilagode očekivanjima, koje im je od rođenja društvo nametnulo. Samim tim, potrebna je bila ogromna motivacija i strpljenje cele ekipe, jer su koraci ka “mogućem” nekada bili potpuno nevidljivi i naizgled nedostižni.
A na predrasude?
Predrasude prema osobama sa posebnim potrebama su toliko duboko ukorenjene u našu stvarnost da nisam siguran da ih jedan film može tako lako promeniti. Za to je neophodan mnogo širi front i dugotrajna borba cele zajednice. On što film može je da pokrene taj proces, da skrene pažnju na probleme i da pomogne da se promeni percepcija javnosti. Film na žalost ne može da promeni svet ali može da promeni ljude koji ga pogledaju.
Posle meseci emigriranja festivala u online svet i prilagođavanja novim uslovima, Venecija bi (za sada) trebalo da bude prvi festival koji će se fizički održati. Kako se osećaš budući da će tvoj film biti predstavljen u okviru programa “Dani autora”?
Pre svega osećam kao potvrdu ideje da u filmu ne postoje pravila, gotova rešenja i dobro utabane staze. Film je borba sa nepoznatim, sa nečim što želimo da izbacimo iz sebe. Borba da se filmske slike koje su deo nekog vašeg unutrašnjeg sveta materijalizuju i počnu da kroz druge ljude žive. Na kraju to je i potvrda za sve nas koji smo ovaj film stvarali da naš rad svih ovih godina nije bio uzaludan i da još uvek postoje ljudi koji su spremni da se prepuste slikama koje smo stvorili.