Kada sam bila mala, dve autobuske stanice od moje kuće, na pijaci, bila je smeštena mala biblioteka. To je bukvalno bio toliko mali prostor da sam ja zamišljala kako kao Alisa pijem napitak da se smanjim kad ulazim i jedem kolačić da porastem kad izađem. Uglavnom ovo nije priča o mestu koje bih danas mogla da nazovem najboljim prijateljem iz detinjstva, mada jednom ću je ispričati svakako. Elem, u toj biblioteci radila je žena koja me je baš ozbiljno shvatala i svakog utorka me je čekao njen izbor za sledeću nedelju, koji ja nisam preispitivala jer sam je doživljavala kao majku svih knjiga. Koliko me je ozbiljno shvatala svedoči činjenica da sam Lolitu od Nabokova pročitala sa nepunih 12 godina života, mada to meni govori koliko je ta žena znala šta radi, jer je sam u ranoj mladosti naučila da ne romantizujem izopačene odnose (donekle). U jednoj od tura našla se Pokondirena tikva i sećam se kako sam na putu ka kući zamišljala da je u pitanju priča o devojci koja živi u tikvi iz koje ne može da izađe dok ne savlada niz izazova (140 godina kasnije nisam se oslobodila tog poremećaja da izmišljam narativ u nadi da ću izbeći okrutnost života ili možda još gore dosadu). Sećam se svog razočaranja kao juče, ne u Jovana Steriju Popovića, već u bibliotekarkin izbor, jer na letnjem raspustu želiš heroine i heroje, a ne životne lekcije i tu počinje moj problem sa konceptom ,,ma pusti budalu“ jer je neko napisao knjigu o toj budali.
Kada je stigao red da čitam „Pokondirenu tikvu“ sećam se kako sam zamišljala da je u pitanju priča o devojci koja živi u tikvi iz koje ne može da izađe dok ne savlada niz izazova (140 godina kasnije nisam se oslobodila tog poremećaja da izmišljam narativ u nadi da ću izbeći okrutnost života ili možda još gore dosadu)
Kada sam malo porasla desile su se društvene mreže i sad shvatam da je bibliotekarka znala šta će da nas snađe, pa me je pripremala od malih nogu, ali ja sam tek nedavno shvatila da mi živimo u svetu Fema koje se ne odriču svog porekla zarad luksuza, što je takođe pogrešno ali ima više smisla, već zbog nekih brojeva i lažne slike o sebi u svetu koji ne postoji. Ta suluda opčinjenost brojevima dovela nas je do toga da živimo prema pravilima koja su iznedrila toliko lažnih prijateljstava, lažnih ljubavi, lažnih zanimanja, lažnih osmeha i što je najgore lažnih likova kojih ima toliko, da ako se ne izmakneš i ne sagledaš situaciju iz daljine, počneš da veruješ u jednu opštu laž. Iako ništa ne štima i sve deluje tako pogrešno, prosto voziš se, jer iskakanje iz vozila u punoj brzini uglavnom nije opcija, a i u čovekovoj prirodi je da se prilagodi da bi preživeo i eto nas tu gde smo. Pošto je počelo prečesto da mi pada na pamet da bi bilo sjajno da se slupamo i samo da prestanemo da se vozimo, jer mi je toliko neprijatno da ne znam šta ću sa sobom, ja sam iskočila u stilu Brusa Vilisa, šarmantno se pokupila i nisam se okrenula ni da mahnem. Lažem, mahnula sam jer su za mene brojevi bili ljudi sa kojima sam svakodnevno komunicirala i znala kako im se zovu deca, kućni ljubimci, momci, devojke, majke, bake, profesori, sa kojima sam preživljavala krize kakve sa sobom još nisam preživela, ali nisam mahnula vozaču i glavnoj postavi, jer su za mene oni zaista samo brojevi pošto od ljudskosti nisam videla ni lj.
Suluda opčinjenost brojevima dovela nas je do toga da živimo prema pravilima koja su iznedrila toliko lažnih prijateljstava, lažnih ljubavi, lažnih zanimanja, lažnih osmeha i što je najgore lažnih likova kojih ima toliko, da ako se ne izmakneš i ne sagledaš situaciju iz daljine, počneš da veruješ u jednu opštu laž
Možda se nismo prijavili za to, ali imamo u rukama toliko moćno oružje, platformu koja nam omogućava da se ujedinimo sa svih krajeva sveta, da komuniciramo i razmenjujemo informacije koje bi nam pomogle da ne budemo ta izmanipulisana masa koja je toliko ignorantna i ograničena, ali mi smo tu, mašemo nekim brojevima i swipe up-ovima kao da smo otišli na Mesec tri puta, a ne prikazivali fragmente života u virtuelnoj galeriji. Svet se ruši, a mi od toga pravimo trending, izazove i heštegove. Biramo koji je problem dovoljno instagramičan da bismo se uopšte bavili njime, iako se doduše baš i ne bavimo, jer da se zaista svi bavimo time, problema ne bi ni bilo. Aktivizam je zamenio fotografije u bikiniju i obezbedio siguran lajk među pokondirenim tikvama koje se međusobno podržavaju i jedino što aktivno rade je učestvovanje u konstruisanju izopačenog sveta bez empatije i zdravog razuma generalno. Priča o mentalnom zdravlju svela se na ponavljanje fraza koje bi trebalo magično da izleče anksioznost, a koje pišu ljudi koji tu anksioznost izazivaju i nama i sebi. Džordž Flojd je postao crni kvadrat, femicid u Turskoj crno beli selfi, protesti su hajlajt koji stoji kao podsetnik na vreme kada su jedva čekali da se završi da bi mogli da nastave sa reklamnim kampanjama ili prikazima njihove svakodnevice, koja je sve samo nije svakodnevna i realna. Šta se desilo sa borbom protiv rasizma? Još je ljudi izgubilo život nakon, kao i pre Džordža Flojda? Ljudi umiru od gladi! Te iste žrtve rasizma rade u jezivim uslovima da bi korisnici Instagrama imali sadržaj, jer u stvarnom životu ponovljena odevna kombinacija nije tako bitna stvar. Šta se desilo sa širenjem informacije da žene ubijaju kao da njihovi životi nemaju nikakvu vrednost? Šta bi sa podrškom osobama ometenim u razvoju čija egzistencija zavisi od kupovine časopisa koji prodaju na ulici? To su samo teme koje su imale privilegiju da budu spomenute jer obezbeđuju siguran opstanak na Zukenbergovoj barci. Desilo se to da je bitnije na kraju dana nabrojati ko nije ispoštovao Instagram proceduru nego zaista učestvovati u promeni. Nisam mislila da ću ikada ovo pomisliti, a kamoli priznati, ali u procesu prihvatanja realnosti, počela sam da poštujem ljude koji okreću glavu svemu što uznemirava njihov mikrokosmos, jer na kraju dana bar znate na čemu ste. Kad izbije požar oni neće krenuti u spasilačku akciju, što je legitimno i pošteno, za razliku od većine koja se pojavi u stilu rijaliti zvezde koja je planirala da ugreje vodu u bazenu kofom vruće vode, bez ikakve namere da ugase požar, ali sa namerom da budu viđeni u akciji, jer se sve to negde zapisuje. Sve što smo dotakli je obesmišljeno i spakovano u kvadrat od 1080×1080 piksela i mi smo nekako okej sa tim.
Svet se ruši, a mi od toga pravimo trending, izazove i heštegove. Biramo koji je problem dovoljno instagramičan da bismo se uopšte bavili njime, iako se doduše baš i ne bavimo, jer da se zaista svi bavimo time, problema ne bi ni bilo.
U čemu je poenta celog ovog cirkusa, kada stigneš do cilja, ako uopšte postoji cilj, da li te čeka formula za besmrtnost ili mir u svetu? Da li nakon određenog vremena i mukotrpnog truda, kada iscrpiš svu svoju energiju da se održiš na virtuelnoj površini vode, dođe zlatna ribica iz Silikonske doline da ti ispuni tri želje? Čisto sumnjam i zato čestitam svim Femama, laž je postala istina. Ali ja ne mogu da se ne zapitam, zašto bi neko izabrao takav put, prepun frustracija i nesigurnosti koje rastu zajedno sa brojem pored profilne fotografije? Gomila nekih besmislenih pravila koja moraju da se ispoštuju kako bi se zadržala slika koja krije prazninu koja bi mogla sve da nas proguta, a ne jednog čoveka. Ego drži mikrofon i ne pušta, jer nijedan aplauz nije dovoljno glasan da ga zadovolji. Možda to stvarno tako treba i ne može drugačije u ovoj eri, ali ako iskočite iz voza shvatićete da jedina brojka koja vredi jeste ona na satu jer život se dešava i prolazi dok se lažno osmehujete lažnom uspehu i stvarnom neuspehu, lažnim prijateljima lažnom stilu života, lažnim ljubavima, lažnim vrednostima, lažnim potvrdama, i brojevima koji zaista ništa ne znače.