„Razumeti ne znači i oprostiti“: Viggo Mortensen u ekskluzivnom intervjuu za BURO o svom režiserskom prvencu „Falling“
Viggo Mortensen je poznat 95% svetske populacije kao Aragorn iz legendarne trilogije “Gospodar prstenova”. Preostalih 5% ga pamti po filmovima “Kapetan fantastični” i “Zelena knjiga”. Sada je, ovaj skromni i povučeni čovek, o kom tabloidi i fanovi skandala ne mogu da napišu ni jednu jedinu reč (i koji čak nema ni Instagram) seo u režisersku stolicu po prvi put. Njegov film “Falling” je počeo sa premijerama širom sveta i u njemu je Viggo uspeo da prikaže porodičnu dramu i generalno tešku istoriju sopstvene porodice. Mortensen u filmu igra gej muškarca koji svog ostarelog, dementnog oca, prilično teške naravi, dovozi iz predgrađa u Kaliforniju, u svoju kuću, gde on i njegov muž odgajaju njihov usvojenu ćerku.
BURO. donosi priču glumca, sada i režisera, o tome kako je došao na ideju o ovom filmu i koji su to lični trenuci Viggovog života, a koji su u filmu predstavljeni.
Kako je došlo do ideje za film “Falling”?
Ideja mi je pala na pamet kada sam leteo preko okeana, vraćajući se sa sahrane moje majke. Nisam mogao da spavam, mozak mi je bio prepun slika iz prošlosti, moje mame, čitave porodice. Osećao sam potrebu da “otpustim” ove slike i počeo sam da pišem. Tokom tog leta sam skicirao neke epizode i fragmente dijaloga iz svog detinjstva koji su mi se vratili u sećanje. Što sam više pisao o mojoj majci, više sam razmišljao o svom ocu. Dok je avion sletao, moje uspomene su se već pretvorile u istoriju koja je nastala od razgovora i situacija koji se nikada nisu dogodili. Mnogo paralela, linija koje se približavaju i odaljuju, se pojavilo u toj priči koja je proširila perspektivu mojih stvarnih sećanja na našu porodicu. Činilo se kao da su ovi izmišljeni lanci, ove linije, uspeli da me dovedu bliže samoj osnovi, u najdublju tačku, u izvor mojih osećanja prema ocu i majci više nego i jedna druga konkretna uspomena. Ono što je od toga na kraju ispalo jeste priča o ocu i sinu koja se zove “Falling”, priča o izmišljenoj porodici gde samo neki elementi moje lične istorije postoje. Već na kraju tog leta osnovna struktura onoga što je posle nekog vremena postalo scenario, bila je napisana.
Otac je sputavao moju majku celog njihovog zajedničkog života. Rastali su se kada sam imao 11 godina, a braća 8 i 6 godina i razvod roditelja duboko je promenio nas troje. Očeva senka je dugi niz godina bila nad našim novim domom koji smo sagradili moja majka i ja. Čak i kada su roditelji otišli i pronašli nove partnere, porodica je bila opterećena događajima iz prošlosti.
Kada je moja majka umrla, kod mog oca je počela da se razvija demencija počeo je da me brka sa sopstvenim ocem, s vremena na vreme klizeći u daleku prošlost svog detinjstva i mladosti u Danskoj. Mnogi članovi naše porodice – mama, tata, deda po ocu, očuh, nekoliko tetki i ujaka – patili su od različitih vrsta demencije. Demencija je složena i relativno nepredvidiva bolest koju sam, nažalost, predobro naučio bliskim kontaktom sa porodicom. U filmu mi je bilo važno da shvatim šta je ljudsko pamćenje.
Ovaj članak je prvi put objavljen na buro247.ru