Foraging iliti sakupljanje je jedan od trendova koji su proprilično zaživeli u food industriji ove godine. Da li zbog činjenice da smo svi nekako više zavoleli prirodu kako smo bili uskraćeni za istu, ili zato što smo otkrili vrednosti u malim stvarima, ili sveukupnu važnost ekološke katastrofe koja nama preti ukoliko se ne urazumimo, ali umesto prekomernog potrošačkog, vratili smo se na primarno sakupljačko u nama. I tu zapravo nema ničeg novog osim imena i želje da se vratimo unazad, prvobitnom i poreklu. Praksa kao praksa nije da je nepoznata iz istorije, ipak ono što jeste pitanje, kao i sa svim ostalim konceptima vraćanja unazad je zašto savremeni čovek ima potrebu da sakuplja i bere divlje biljke i trave, u eri supermarketa i obilja hrane?
Postoji nekoliko razloga koji idu u prilog foragingu. Prvi je trivijalan i najsonovniji a to znači da je za mnoge ljude to prosto i jednostavno način da prežive. Sakupljanje hrane je besplatno, i iako jeste veoma teško napuniti korpu sakupljanjem kako bi to bilo moguće u radnji, neki sakupljači iliti foragersi kažu da nije nemoguće. Drugi razlog je zato što su divlje bilje, začini, i voće zdraviji, nutritivniji, i imaju poseban ukus. Iz tog razloga, mnogi restorani su počeli da koriste ovaj specijalni touch prirode, dodajući divlje bilje u svoje recepte. Na primer šefovi kuhinje u The Black Swan restoranu u Oldstedu, u severnom Jorkširu, regularno dodaju divlji beli luk, orahe i mlade biljke u svoja jela. Glavni šef restorana Tommy Banks je nekom prilikom izjavio da dugo nije mogao da pronađe sastojke koji bi odgovarali njegovim zahtevima i onome što očekuje od jela da bude. Tokom jedne šetnje Tommy je pokupio neke jabuke i orahe usput i posle ih iskoristio prilikom spremanja hrane i zaključio to je to. To je rešenje. Sada restoran pored toga što uzgaja svoje biljke, voće i povrće koje koriste, ima i svoju farmu. Istina, to nema veze sa foragingom budući da se ova sakupljačka delatnost odnosi samo na biljke, pečurke, bobice, ali jeste još jedan dokaz kako je sve veći broj onih koji se oslanjaju na sopstvenu proizvodnju i ubiranje plodova. Bukvalno.
Tommyjev restoran nije usamljen u ovoj praksi niti je on jedini primer, i sve je više onih kako kulinarskih eksperata tako ih, u pogledu gastronomskih veština, “običnih” ljudi koji pronalaze ne samo kvalitetne produkte nego i užitak u celokupnom procesu. Duga šetnja kroz šumu, pronalazak namirnice za kojom se pošlo u potragu, berba i povratak kući na sledeću fazu: pripremanje. Svaki deo ovog čina gotovo da vrišti sporost, posvećenost i zahteva od nas vreme što je nešto što ove godine posebno učimo. Valjda zato i prija. Kao i saznanje da je nešto na stolu samo zbog nas.
Foraging je jako koristan i u pogledu samoodrživosti i u pogledu kvaliteta ali ono što treba imati na umu je da nije obavezno nužno i eko trend budući da može da prilično naruši ekosistem. Ukoliko više ljudi sakuplja iz prirode, a ne vraća joj, to može da dovede do prilinog disbalansa, i iako jeste i zabavno i korisno i sve veći trend u savremenoj kulturi ishrane, postoji nekoliko pravila kojih je neophodno držati se ukoliko želite da se oprobate.
Sve ovo, nije ništa preterano novo jer je odlazak u šumu ili planinu po pečurke, kopricu ili borovnice praksa stara stotinama godina, samo sada ima drugačije ime a i ulogu budući da dosta potvrđuje da se kolektivno u nestabilnim vremenima vraćamo na ono što smatramo stabilnim. Prirodu, i sopstveno znanje. Mogućnost da ne zavisimo od tržišta, prodavaca i ponude već da imamo dovoljno znanja i resursa oko sebe da svoj život učinimo stabilnim i održivim per se. Dobro je samo prilikom toga imati na umu da su ti resursi za sve, i da bi valjalo očuvati ih a ne uništiti generalno bahatim ponašanjem i niskim stepenom eko-svesnosti.
