Zašto je „Vernon Trodon“ najbolja knjiga koju sam pročitala ove godine?
Ima tako nekih naslova koji se odlažu u nedogled. Nije im vreme, ti nisi u vremenu i vinklu, nema se vremena onako generalno, mnogo čega manjka da bi se otpočela avantura koja nas poziva mesecima. Kao neko ko generalno ne zna kako da čita jednu knjigu, moram priznati da mi se dugo nije dogodilo da se nečim toliko oduševim da to vratim u praksu. Mnogo toga mi se dopadne, mnogo toga mi legne, mnogo toga želim da završim po svaku cenu, mnogo toga moram da kupim i jedva čekam da otvorim, ali većina ostaje na nekom paralelnom koloseku i uspeva da dobije samo neko vreme ali ne i celokupnu pažnju. “Vernon Trodon” pa zatim sukcesivno i nastavke sam kupovala redom, što znači da trilogija nije baš od juče na polici na kojoj se čeka red, ali sam tek nedavno na predlog osobe čiji sud izuzetno cenim (hvala ti beskrajno) odlučila da ovoj knjizi izborim prvo sledeće mesto na listi čekanja.
Pročitala sam je u dahu, ne ispuštajući olovku (jer poznatost opisa poput “za dvadeset minuta će svanuti, momenat kada je miris grada najprijatniji” moraju da se sačuvaju, onako životno) iskreno se nervirajući kada moram da radim bilo šta drugo. Šta znam, možda ova godina i nije baš toliko užas ako te barem jedna stvar ovako oduva.
Vernon je dakle formalni junak priče, relativno pasivan i prilično kul lik, nekadašnji vlasnik prodavnice ploča. Nezavistan, živim-od-danas-do-sutra tip osobe, poznat po legendarnim žurkama koje je pravio i prekul ekipi sa kojom se družio, posebno kao najbolji prijatelj pop zvezde Alexa Bleacha, koga sam uverena da svi kao i ja zamišljaju kao čudnu kombinaciju Kurt Cobaina i Lennyja Kravitza. Vernon, posebna zvezda muzičkog sveta, dovoljno poznat da se za njegovo ime zna u krugovima u kojim treba, dovoljno alternativan da može da ostane beskompromisno nezavistan. Međutim, savremeni svet i njegova brzina nisu previše naklonjeni relikvijama prošlosti kao što su rok zvezde i radnje sa pločama i njegov život počinje da se kruni. Prvo zatvaranjem prodavnice, zatim i izbacivanjem iz stana, nakon što Alex, Vernonov prijatelj ali i izvor novca u danima besposlenosti i besparice, umre od predoziranja. Od tada, Vernon počinje svoju Odiseju pariskim bulevarima i ulicama, na neodređeno, imajući samo jednu nadu: nekoliko snimaka i intervjua koje je Alex uradio neposredno pre smrti, i koje će mu sigurno doneti neki evro ako uspe da ih uvali pravoj osobi. Koristeći društvene mreže, Vernon je u potrazi za “starom ekipom” koja je pravi mishmash porno zvezda, propalih režisera, trans ljudi, prebogatih, prebesnih, oštrih desničara, seksualnih radnika i drugih. Tragajući za njima, traga i za delovima starog sebe ili barem slike o sebi, prepoznavajući u svakome odbljeske nekih davnih, zabavnijih i mnogo bezbrižnijih vremena. Vernon juri mesto i osobu sa kojom može da dočeka barem sutra, a njega juri nekolicina beskrupuloznih koristuljubivih likova, zainteresovanih za trake koje ima. Ali čoveka bez telefona i tačne adrese nije baš tako lako naći.
Virginie Despentes može da bude sve (a dobar deo toga svega je i bila, od prostitutke svojom voljom do članice Akademije Gonkur) i jedino teško da može biti desničarka ali njenoj knjizi ne manjka ni ozbiljno rasističkih, ili nacionalističkih likova. Tvrdih u svojim tradicionalnim stavovima, beskompromisno neraspoloženih za bilo kakve različitiosti i surovo uverenih da je njihov pogled na svet jedini i ispravan što za njih sigurno da jeste. A to je ono verovatno najlepše u romanu: on ostavlja prostor za različitosti i stavove koje možda lično ne razumemo i ne podržavamo, prostor za kompleksnost i objašnjenje. Jer kao što i autorka kaže “uvek postoji neki razlog zašto ljudi razmišljaju kako razmišljaju”. Za tu složenost i neverovatan broj stavova Virgine ostavlja mesta. Za greške i objašnjenja.
Nije ova trilogija samo opis Pariza, onoga kako diše i kakav jeste zaista, nego i jedan od najtačnijih zeitgeista savremenog doba i njegovih ljudi. Heterogenog, paradoksalnog, fragilnog i nasilnog vremena, u kom svi živimo zajedno i u kom bi najlakše bilo znati šta je crno a šta belo ali ništa nije tako. Despentes beleži “ono što se dešava dok se dešava” i priča priču o savremenom vremenu koja je nalik na polaroid fotke, ili kroki crteže. “Hvata” stvarnost kakvom ona jeste. Okida brzo, loveći sve kadrove i uglove, ne samo one savršeno upeglane, već i mnoge kojih bismo se postideli, ali su svakako tu i čine život onim što jeste. Ludački nepredvidljiva vožnja.