Nick Cave (da se odmah razumemo umetnik, ne muzičar) je jedno od onih imena koji su od samih svojih umetničkih početaka potezali pitanja jednakosti i rasne ravnopravnosti i već tri decenije adresira ova pitanja i probleme u svojim radovima. Nakon protesta u Los Anđelesu 1992. godine kada je Rodney King brutalno prebijen od strane policije, Nick je uradio prvi “Soundsuit”, rad po kom su kasnije nastali mnogi drugi i koji je postao njegov zaštitni znak. Šareni, nakićeni kostim napravljen od predmeta koji mogu da se pronađu u svakodnevici i koji u potpunosti sakrivaju pol, klasu i rasu onoga ko ga nosi.
Međutim, ovogodišnje ubistvo Georga Floyda ga je, kako sam kaže, nateralo da preispita svoju praksu. Da li su njegovi radovi dovoljno konkretni ako sve ovo nastavlja da se događa već trideset godina i mnogo duže? Kako može da uradi više? Kako može nešto da promeni? “Radio sam na ovom problemu čitav svoj život i celu svoju karijeru ali sam sada posvećeniji tome nego ikada. Moramo da pričamo o tome.” rekao je Cave i u tom duhu napravio novi rad “Truth Be Told”.
Masivna, ogromna crna slova od vinila izložena su kao deo aktuelne izložbe u galeriji Jack Shainman Gallery u Njujorku, i imaju za cilj da učine upravo to. Pokrenu dijalog. “Truth Be Told” je deo izložbe “States of Being” inicijative za društvenu pravdu, i sam rad se nalazi van galerije to jest na fasadi škole, u okviru koje se galerija nalazi. Slova su visoka 7 metara i dugačka 32, i uloga im je da pokažu da su progovaranje i iznošenje istine na videlo, osnovne uloge svih nas u svetu današnjice, uz nadu da će ovako direktno prikazano, tema o policijskoj brutalnosti i sistematskom rasizmu biti malo jasnije inicirana.
Ipak, umesto započinjanja dijaloga i razgovora na temu rase, Caveov rad je pokrenuo sasvim neočekivanu kontroverzu i pitanja da li je ovako nešto zaista uopšte rad. Da li “obična slova na fasadi” mogu da budu shvaćena kao rad pošto “ne liče na umetničko delo” i nije li pre u pitanju znak koji zapravo narušava fasadu. Građani tog dela grada, kao i policijski zvaničnici i predstavnici vlasti žele da ga uklone, dok se galerista i umetnik istinski bore da zadrže rad i još više da objasne stanovnicima da to nije znak nego umetničko delo.
“Nismo sigurni da li im je problematična tematika, sadržaj, veličina, estetika instalacije, ali ideja da određena grupa ljudi ima autoritet da odluči šta je umetnost šta nije, šta može da se prikaže a šta ne, je posebno uznemiravajuća i snažno rezonuje” i glerista Shainman kaže da se do sada nije susretao sa ovom vrstom cenzure.
Međutim, ona nažalost postaje sve češća. Kada ceo svet teško objašnjivo uprkos svim lekcijama iz prošlosti opet počinje da naginje blago ili sasvim nadesno, a ako ništa drugo a ono populističkom retorkom da udovoljava kriterijumima najšire mase, umetnost uvek završi kao prva na udaru. Svih etičkih i estetskih sudija koji nešto smatraju ili ne smatraju, ili im se nešto sviđa i ne sviđa, ili im je „lepo“ ili „ružno“, nevezano da li su ti stavovi stručno ili zapravo ma kako, sem subjektivno, potkrepljeni.
I naravno da je sasvim okej da se nešto nekome ne dopada, bez ikakve potrebe da se pozivamo na struku, i sasvim je suludo u 21. veku raspravljati o tome da li o ukusima treba raspravljati. Nekome još uvek ne prija minimalizam, neko nikada neće razumeti umetnost performansa, neko se zgražava na mrtvu prirodu. Sve na mestu. Ali, i to debelo masno, se javlja kada mišljenje i još gore ukusi nestručnih postaju glasniji od onih stručnih. Ili još strašnije kada zbog razlika u shvatanjima i afinitetima, i mišljenja nekolicine na pozicijama moći, kultura postane teren za političke razmirice i smicalice, i poprište nasilja, progona i hajki umetnika, kao što je slučaj koji imamo u sopstvenom dvorištu.
Pitanje je kakav će biti epilog za Nickov rad, ali je izvesno da je ovo jedan od mnogih događaja koji treba da nas podsete na ono što je važno i šta vredi boriti. Iliti kako Cave kaže: “U pitanju je umetničko delo. Sloboda izražavanja. Nije toliko komplikovano.” Stvarno i nije. Nije zapravo komplikovano uopšte, samo su sa svih strana okeana mnogi izgleda zaboravili šta sloboda zaista znači.