Sophia Loren u filmu „The Life Ahead“ je upravo ono što nam treba za kraj 2020.
Iako je Sophia Loren žena od koje možete očekivati sve – i mislim ovo kao najvišu moguću pohvalu – film “The Life Ahead” me je iznenadio. Ne zbog klasične predstave koja vlada o Lorenovoj i koja često dolazi iz toga da ljudi više poznaju njen lik nego njeno delo (a ova dva se poprilično razlikuju) već zbog količine emocija koju je film u meni uspeo da izazove. Nisam velika plačljivica na žanr melodrame i ne radi se o tome što je magazin Time naslovio “The Life Ahead Brings Sofia Loren Back to the Screen in a Tearjerker That Fully Earns Its Tears”. Moje emocije u velikoj meri se odnose na Nju.
Ne znam zbog čega je to tačno tako ali davno sam odustala od toga da tražim “analizu preko analize” svojih emocija kada joj vreme nije. “The Life Ahaid” je „vrlo lep film“, da se poslužim italijanskom logikom stvari koja sve što je kvalitetno jednostavno naziva “bello” pa makar vam bilo i daleko od prijatnog. Sigurna sam da veliku ulogu igra i to što je režiser njen sin Eduardo Ponti, zatim činjenica da je sama Sophia izjavila da je knjigu po kojoj je rađen film godinama držala pored kreveta, kao i to da su u scenario unešene neke promene u odnosu na knjigu koje čine da Sophia u ulogu ulazi praktično organski – mesto dešavanja je, na primer, premešteno iz Pariza (kao u knjizi i francuskom filmu koji je snimljen 1977. i koji je osvojio Oskara za najbolji strani film) na jug Italije, u Bari. Ova promena ne odgovara samo Lorenovoj, smislena je i zbog toga što tako dečak izbeglica iz Senegala savremeno i deluje realnije. Ulogu Momoa igra mali i genijalni Ibrahima Gueye. Nemam želju da vam prepričavam radnju iako ste film već mogli pogledati puno puta, nije izašao juče, ne samo zato što nije fer da vam kvarim već i zato što ona apsolutno nije presudna iako se na suptilan i prijemčiv način igra sa onim što ljudi često smatraju i osećaju kao koncept unapred zapisanog (iliti banalnog tumačenja sudbine).
Ovaj film, iliti ova verzija Sophiae Loren, došla mi je u trenutku koji je daleko od idiličnog. Ne, nije mi se lično desila nikakva tragedija, govorim o tome da se sve češće osećam kao praznjikava čaša. Teže mi je da se koncentrišem, fali mi elana i onog uzbuđenja o tome “šta donosi sutra” zato što se osećam da pomalo živimo dan mrmota. U nedogled vrtim Harry Stylesa (Tea zna, i ne samo ona) i ponovo se tražim u parfemima, izvlačim tešku artijeriju u vidu Nureyeva i tih skokova u kojima kao da zaustavlja vreme… Mnogo novih filmova i još više serija mi ne odgovara, i nije do njih, nego su meni živci okraćali. Kao da podsvesno tražim utehu, a ne nepoznanice.
I eto sada Nje.
Nepoznanica, ali i nije, kao poručena za (moje) psihičko stanje na kraju ove 2020, u kojoj smo, da parafraziram post sa Instagrama, umesto ispunjenja želja i planova počeli da osvešćujemo ono što imamo i za šta treba da budemo zahvalni. Realno, not bad, but…
Sophia u “The Life Ahead” je upravo to. Odlična glumica u ulozi koja joj potpuno odgovara i koja, samom tom činjenicom, čini da stvari budu bolje. Ne (samo) u filmu, već u životu. Ona je jednostavno inspirativna. Puna života, autentična, neočekivana, fokusirana, veličanstvena. Sve to na jedan ljudski način od kog smo se u velikoj meri odvikli. Znam, znam, to je i dalje film ali poslušajte me. Ako je nekada nekom bilo nejasno zašto je postala zvezda, nek pogleda film i biće mu jasno. Čini mi se da je čak bolja nego kao mlada kada je, jednako autentična i svoja, ipak uvek igrala uloge lepotica. Istina, mnoge od njih su bile lepotice-sirotice koje su govorile u dijalektu, drale se na sve i svakog, živele na ivici egzistencije. Uvek sam je volela kao antitezu Grace Kelly i privatno i u karijeri. Ipak, ono što nam je Sophia dala sada jesu neverovatne nijanse i ničim umanjeno prisustvo.
To prisustvo je neosporno, magnetično. Dok je ona na ekranu, pogled ne skreće ni na koga drugog. Tu je da svima u lice pokaže koliko je moguće sve i na momente nisam znala da li me više pomera lik koji igra ili činjenica kako je igra.
Ona je delom svaka žena iz naših života koje smo voleli, koja nam je bila važna. Čak i kada ni po čemu na njih ne liči, ona su deo nje. Te žene koje su nas učile, koje su nam dale sebe, čiju smo ljubav imali i čije poštovanje smo želeli, čiju snagu smo osećali kao vetar u svojim leđima. One čije bore smo voleli i nikada nam nije palo na pamet da ih „peglamo“.
Sophia nas, time što radi i kako to radi, svojim primerom i u filmu i u životu, podseća da možemo i treba da budemo takvi ljudi, da život uvek ima smisla i da je jedino zapravo vredno što ostaje iza nas ono što smo ostavili u drugima.
Znam to odavno, ali eto, izgleda da mi je bio potreban podsetnik.