Kad god bih kao mala bila bolesna dovoljno da mi trebaju antibiotici ili neki vitaminski suplementi ili gvožđe dosta gadnog ukusa, u kući bi nastala totalna drama. Sve što a priori nije lepo, slatko, zanimljivo, zabavno, nije imalo previše šanse i bilo je osuđeno da ostane na pola pojedeno ili popijeno ili ne uopšte. Mama kao svaka mama, imala je svoje logistički super razrađene i u praksi maestralno primenjene fore da na kraju sve to prođe bez mnogo suza. Kapsule su se otvarale i mešale sa kašičicom meda, gvožđe sipalo u omiljeni sok pa da se dozira tokom dana, vitamini nekako uz hranu, i tako usput prođe i ono najgore da ni ne osetiš.
Ovu celu godinu računam kao jednu od tih gorkih pilula koje je dosta zajebano progutati i, da stvar bude gora, ne postaje ništa bolja kako se primiče kraju. Da stvar bude najgora, nema nijednog “zapuši nos i brzo”, “skliznuće, samo sad puno vode”, niti “daj da ti umešam to u med” trika koji radi posao. Iskreno, pristala bih na svaku varalicu ovog tipa samo da već jednom izađemo iz loopa haosa koji je nekako postao mnogo više od samo pandemije, ali sve mi teže polazi da pronađem bilo kakav mentalni ili fizički oblik sigurnog prostora za beg gde gorčina može da se zašećeri.
S obzirom na to da već duže vreme nemam revolucionarne ideje i rešenja, niti mi išta drži pažnju, niti znam šta je novo, a šta staro normalno sve svoje probleme rešavam muzikom. Dobro, “rešavati” je istina malo preambiciozan glagol, ali počela sam da hvatam sebe da u svim kriznim situacijama posežem isključivo za zvukom koji me vraća na fabričko podešavanje, i ove godine je, pravo iz rubrike “verovali ili ne” to Harry Styles.
Da mi je neko nekoliko godina unazad rekao da ću tokom najkritičnijih faza sulude godine u suludim godinama kasnih dvadesetih, mir pronalaziti u muzici klinca iz One Directiona, rekla bih mu da nešto ozbiljno nije u redu sa njim. Ali da, klinac koji je sa 16 postao pop idol svoje generacije sa grupom One Direction, je postao moj ovogodišnji spoon full of sugar. Nekada klasičan pop mališan, iz klasičnog boj-benda, klasičan profil za tinejdžersku idolatriju. Međutim, kada je grupa napravila pauzu, a on se posle nekog vremena pojavio sa solo singlom, magnetičnom i u svakom smislu prelepom baladom “Sign of the Times” to je bio prelomni trenutak u kom su čak i ljudi koji nisu bili fanovi boj benda morali da priznaju je klinac ozbiljna zvezda. Sve što se dogodilo posle je već istorija iako je to “posle” kompresovano u samo tri godine. U svega tri godine je stalo vreme tokom kog je dečko iz predgrađa postao zvezda naslovnica, genijalan autor i simbol čitave jedne generacije, a pre svega sinonim za osećaj lakoće i slobode.
