Pretraga

Tabula rasa: Kako je umrla kreativnost u doba korone?

Tabula rasa: Kako je umrla kreativnost u doba korone?

Tekst: Teodora Jeremić


Pre neko veče pala mi je na pamet jedna ideja. To me je toliko uzbudilo i obradovalo da sam odmah ustala da je zapišem jer bih do jutra sigurno zaboravila. U polumraku sam napipala rukom olovku pod krevetom, nažvrljala na papir nekoliko asocijacija i vratla se da spavam. Papirić sam posle toga negde zaturila, i našla ga tek juče u aktivnostima pretresanja kreveta i savijanja tepiha. Sad kad pogledam, nije to bila neka bog zna kako genijalna ideja. Ne baš previše dobra u startu, prilično neizvodljiva i definitivno labavo razrađena, ali u svemu tome izuzetno revolucionarna. Ne sadržinski, očigledno, već zato što se uopšte desila jer stvar je u tome da, ruku na srce, ovih dana baš i nemam neke ideje. Ne mislim ono da nemam ideju o tome šta ćemo, kako ćemo, šta će biti sa svim ovim, niti sam u Gogenovskom odakle dolazimo-ko smo-kuda idemo fazonu. Mislim, jesam, ali o tome svemu tek predstave nemam generalno, nego trenutno nemam ideju-ideju.

Znate ono što te lupi s vremena na vreme potpuno niodakle? Onu iskricu koja te natera da se poraduješ i sve ti se nasmeši izunutra i zaleptiraš jer ti deluje da je nešto baš dobro na horizontu. Kreativni pogon, idejnu eksploziju, misaonu rezonancu. E, pa to. Nemam ništa od toga i moglo bi se reći da mi je kreativnost u poslednje vreme prilično zaglavila između “evo nema ništa” i života na repeat. Tumaramo ja levo ona desno, i u ulici sa malo prostora i jednim smerom, nikako da se na kraju i nađemo.

Pre neko veče pala mi je na pamet jedna ideja. Ne baš previše dobra u startu, prilično neizvodljiva i definitivno labavo razrađena, ali u svemu tome izuzetno revolucionarna. Ne sadržinski, očigledno, već zato što se uopšte desila.

Tokom celog ovog perioda (volela bih da kažem “iza nas” ali sve mi se čini da je i iza i ispred i u trenutku u kom govorimo istovremeno, pandemija kao prostor-vreme koncept) nisam se baš previše puta osetila inspirisano i kreativno. Internet statistika kaže da je to čudno, jer bi trebalo da se osetim najkreativnije ikada, pošto smo kao, svi imali mnogo više slobodnog vremena nego inače. S obzirom da svi znamo da to u praksi nije baš sasvim tačno, moram priznati da lično, pamtim znatno kreativnije i idejno razigranije dane i iskreno želim i njima i sebi da mi se vrate. Hvatali su me doduše i sad naleti kada se zarazim nečijim entuzijazmom, i oni kada me konstantan kontakt sa superinspirativnim ljudima drži high, ali sve u svemu, van tih sporadičnih naleta, sve mi manje-više izgleda da se mahom samo snalazim i preživljavam, a kako mi se čini svi smo na istom točku. Ili barem oni koje pitam. Vrtimo kotur, malo zastanemo, pomislimo da ništa nema poente pa kad je već tako nastavimo da rolamo dalje.

Sa strane samo-održanja to je nekako i sasvim smisleno. Autorka “Bored and Brilliant: How Spacing Out Can Unlock Your Most Productive and Creative Self” Manoush Zomorodi je lepo pitala “kako dozvoliti mašti da se razmaše kada konstantno samo pokušavamo da preživimo?”. U svetu održavanja i preživljavanja, među maskama, asepsolima, distancama, zatvaranjima, otvaranjima, restrikcijama, sa nedovoljno putovanja, i krajnje neizvesnom, ne budućnošću nego i sadašnjošću, ne ostaje baš puno prostora za izvornu kreativnost, jer nemamo odakle da je crpimo, i procentualno posmatrano, male su šanse da se često oseti visokokreativni napon.

Utešno je da je problem globalan i mnogo, što prijatelja što kolega, nailazi na isti problem. Kolektivno smo kreativno usahli. Kakvo “olakšanje”.

Sa etičke strane mislim da je to sasvim i okej. Od početka se zalažem za oslobođenje od svih odgovornost i griža savesti, i ako sam nešto tokom karantina shvatila to je da ne moram ništa. Ni da gledam, ni da čitam, ni da radim, ni da porastem kao osoba, pa shodno tome ni da budem konstantno u kreativnom gasu. Toliko ne moram da sam čak i iz govora počela da izbacujem one preuzbuđene “MORAŠ (to i to) da gledaš” momente i više prešla u stadijum “treba”. Nešto po sistemu: mene što se tiče valjalo bi, iskrena preporuka, ali potpuno razumem da te savršeno briga više i za gledanje, i za slušanje, i za čitanje a najviše za savete i preporuke.

Sa empirijske strane, nalazim se u dubokom, egzistencijalnom šoku jer mi se ovo nikada pre nije baš ovako desilo. Obično je situacija da mi barem ideja nikada ne fali, samo vremena. Demorališuće je, i depresivno izgubiti nešto na šta si uvek mogao da računaš i nešto što je konstantno unosilo radost i da sam oduševljena ovim stadijumom, nisam. Ipak, utešno je da je problem globalan i mnogo, što prijatelja što kolega, nailazi na isti problem. Kolektivno smo kreativno usahli. Kakvo “olakšanje”.

U svetu održavanja i preživljavanja, među maskama, distancama, zatvaranjima, otvaranjima, restrikcijama, sa nedovoljno putovanja, i krajnje neizvesnom, ne budućnošću nego i sadašnjošću, ne ostaje baš puno prostora za izvornu kreativnost, jer nemamo odakle da je crpimo.

Izgleda da baš zbog toga, svako ima neki svoj sistem. Svi kradu neko vreme za nešto “svoje” i manje više sve se svodi na to. I Zomorodi kaže da treba sebi dozvoliti kvalitetnu dosadu u kojoj će se, malo po malo, već nešto dogoditi. Richard Osman (britanski TV voditelj, pisac, i komičar) kaže da je svoju prvu knjigu napisao u danima najgore inspiracije i to samo tako što je sklopio dogovor i mir sa samim sobom. Odlučio je da postane gluv na sve drugo i dao sebi mesec dana u kojima je striktno, šta god da se dešavalo davao sebi dva sata dnevno da piše. Da piše šta god. Nekad gluposti nekada asocijacije nekada zaista deo romana. Sara Collins se kune u pauze u danu koje gotovo uvek otključaju nešto jer daš sebi vremena a mislima prostora da sve ono potisnuto u korist produktivnosti, ispliva. Jessie Burton kaže “samo ugasite internet”.

Dakle, ako ništa drugo dva su zaključka. Kao prvo, dešava se svima. Žestoka prezasićenost i preopterećenje nisu pojedinačna dijagnoza, već imaju i svoj zalet i svoju anamnezu, i opštepristuni su u većini mozgova pošto preko dana prosto precvikamo. Pregorimo pod pravim i lažnim vestima, tračevima, susretima, planovima, odlaganjima, pomeranjima i nesigurnostima, obavezama pa ne ostane previše vremena za slobodno vrludanje uma, i traženje inspiracije.

Kao drugo, nastavimo sa praksom krađom vremena, a hint na pitanje “kako?” je da je ono očigledno u veoma bliskoj vezi sa vremenom koje provodimo samo sami sa sobom. Bez telefona, bez ljudi (osim onih nekoliko koji nas možda inspirišu svojim pričama ili delovanjem), bez posla, bez žurbe. Možda će ideje nastaviti da naviru u toku noći. Tokom dugih nedeljnih kupki. Ili tuširanja koje nije baš prema eco-freindly standardima ali nam je potrebno da tih pet minuta duže voda lije a mi verujemo da nismo baš sve mi upropastili. Ili tokom duge šetnje. One bez cilja na koji treba stići, samo jednostavno lutanje. I izgleda da je tu fora. Da ono malo slobodnog vremena što imamo provedemo čitajući ga sa razumevanjem.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar