Pretraga

Život na airplane režimu iliti da li umete da se isključite?

Život na airplane režimu iliti da li umete da se isključite?

Tekst: Teodora Jeremić

Oduvek sam se divila ljudima koji ne daju nikakva objašnjenja. Onim genijalnim primercima ljudske vrste kojima možeš i sa maksimalnom pasivnom agresijom u glasu da kažeš “nisi se javio/la” a da odgovore nešto poput “da, nisam”. Da. Nisam. To je sve. Toliko jednostavan sistem na koji druga strana što od šoka što od blama što je uopšte išta pitala, nema šta dalje da iskomentariše i koji sam više puta pokušala da praktikujem. Nažalost, svaki put zaključim da je to izgleda jedna od onih “možda je rođena sa tim” osobina, koja meni ne dolazi prirodno.

Nasuprot tome, kada je prirodno u pitanju, ja spadam u one koji osećaju neverovatnu neprijatnost kada se ne javim a rekla sam da hoću, i sa tim u skladu sklona sam da uvek nudim neko objašnjenje, možda i poneko previše. Istina, kako godine prolaze čak i ja takva sam postala manje reaktivna na svakakve energetske vampire, a i ruku na srce komunikacije su se toliko ubrzale i namnožile da bih kada bih se javila na svaki poziv ili poruku sigurno odlepila, a ako bih svako nejavljanje dodatno obrazlagala, smatrala bih se uveliko odlepljenom.

Tako sam shvatila da je "airplane mode" zapravo najveće blaženstvo koje su nam darovali isti oni koji su nas i ubacili u ovaj loop konstantnog gledanja u ekran

Nedavno sam naletela na tekst o prednostima “airplane mode” režima i savete i trikove šta sve može da se uradi kada se ne može ništa. Priča o prednostima tog magičnog režima me je doduše, pored podsećanja na to koliko mi putovanja nedostaju, podsetila i da dobar deo tog nedostajanja leži u samom činu putovanja. Kotrljanju ili preletanju, prelasku od tačke A do tačke B tokom kog se nalaziš u bestežinskom stanju u kom si srećan zbog napuštanja grada koji ti ostaje pod nogama, i uzbuđen zbog onog u koji tek treba stići. U limbu u kom nikakvi drugi signali do nas ne stižu osim onih imperativnih koji nemaju veze sa tehnologijom. Da sediš, budeš prisutan u trenutku, ostavljen sa svojim mislima i idejama koje nemaju gde, osim da se podružite.

Tako sam čitajući, i čežnjivo se prisećajući uzbudljivijih dana, shvatila da je ovaj "režim rada telefona koji sprečava prenos signala, i onemogućava pozive, poruke, i bilo kakav internet" zapravo najveće blaženstvo koje su nam darovali isti oni koji su nas i ubacili u ovaj loop konstantnog gledanja u ekran. I mnogo više od toga. Savršena prilika da se isključimo od sveta, a da to ne uradimo u potpunosti. Daje nam pauzu od konstantnog brbljanja i razmenjivanja poruka, mejlova, vesti i zapravo je jedan od najdubljih udaha-izdaha koje sami sebi u tehno-kratskom svetu možemo omogućimo.

kako da se isključim ako možda nekome hitno trebam? Šta ako neko uporno pokušava da me dobije? Šta ako sam zaboravila nešto a ne stiže mi podsetnik? Stvarno ništa.

Samodisciplina bi svakako bila još bolja za praktikovati, i donošenje odluke da sa na dnevnom nivou malo udaljimo od svega, ali se to obično završi tako što ostavimo telefon na 15 minuta, pa “samo bacimo pogled” da nešto možda nije stiglo. Uostalom, kako da se isključim ako možda nekome hitno trebam? Šta ako neko uporno pokušava da me dobije? Šta ako sam zaboravila na nešto, a ne stiže mi podsetnik? Stvarno ništa. Ako mi ne verujete, ajmo ovako. Šta da ste stvarno u avionu i da niko ne može da vas dobije? There you go.

Tako da, od novijih tips&tricks i pokušaja snalaženja u ludilu savremenog života pogotovo u 2020. godini, predlažem “airplane mode” ON na dnevnom nivou barem na sat. U najgorem slučaju, podsetićete se predivnih dana kada su putovanja bila i česta i jednostavna, pa dok ste u tom režimu među oblacima, šta znam, ako ne znate šta pametnije a vi maštajte gde ćete prvo da putujete kad se nekad otvore granice, ili prosto samo maštajte. O svemu što inače ne stiže na red. U najboljem slučaju, ućutkajte sva pitanja i sve pozive i izađite u šetnju, na trčanje, u kupovinu, spremajte ručak, živite tih sat vremena kao prisutni ali ne i dostupni, i telefonu priđite samo da proverite printskrin recepta za čokoladni mus, ili da promenite pesmu.

trenutno ne poznajem ni jednu osobu koja zna odgovor na pitanje “kako si”?” Ali možda to i jeste fora. Možda ne znamo kako smo jer previše razmišljamo o tome.

Stvarno se mnogo rvemo u ovoj godini sa bukvalno svime što nas okružuje i sada zvanično mogu da kažem da više ne poznajem ni jednu osobu koja zna odgovor na pitanje “kako si”? Možda to i jeste fora. Možda ne znamo kako smo jer previše razmišljamo o tome i previše pokušavamo da verbalizujemo nešto što se barem trenutno ne da upakovati u reči. Što samo treba osetiti, osvestiti i prihvatiti a za to nam je potrebno naše dnevno parče mira koje nije rastrgano potražnjama drugih. Vreme je za zen koji donosi airplane mode čak i kad ne idemo nigde. Jer, što bi rekla Hanna Jane Parkinson previše je dobar da bismo ga samo ponekad koristili.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor