Sasvim je sigurno da postoji mnogo reditelja za koje se može reći da su autentični ili da su stvorili sasvim poseban rukopis koji možete prepoznati na keca, međutim ono što je sada sasvim jasno Almadovaru to ide od ruke. Teško da postoji film za koji možete reći da se ne vidi da nije njegov ili da nećete znati već u prvih nekoliko sekundi da je u pitanju pasionirani obožavalac melodrame, jarkih boja, bizarne estetike i nepredvidive ženske prirode.
Nakon saradnje sa njegovim miljenikom i glumačkom zvezdom koju je lično otkrio, Antoniom Banderasom, obožavaoci su bili ubeđeni da je snimio svoj poslednji, testament film, međutim, zahvaljujući koroni i hard-core izolaciji, Almadovar se ponovo vratio u igru, ovog puta sa modnom ikonom i ženom koja važi za ličnost koja nije s ove planete – Tildom Swinton. Pored izbora glavne junakinje, u ovom filmu je dosta toga neočekivano za bogati opus španskog reditelja, uključujući i njegovo trajanje od trideset minuta, kao i činjenicu da je ovo njegov prvi film na engleskom jeziku. U ovom kratkom filmu, zasnovanom na drami Jean Cocteaua, sve se vrti samo oko jednog lika, tačnije oko nje Tilde Swinton, koja igra melanholičnu, ostavljenu ženu i praktično ceo film provodi tako što se šeta po fantastično izdizajniranom stanu, za koji se na samom kraju ispostavlja da je postavljen na prostranoj i ozvučenoj pozorišnoj sceni.
Almadovar i sada, po ko zna koji put maestralno izvodi neverovatno suptilni hod po samoj ivici ljudske duše, demonstrirajući do koje mere poznaje žensku prirodu i za samo pola sata uspeva da vas u potpunosti hipnotiše. Jedno je sigurno – ovaj film, ostaće kao neka vrsta svedočenja za budućnost, sećanje na vremena u kojima smo, uprkos ogromnoj patnji, mogli da nosimo šta god nam padne na pamet, samo što nismo imali gde da odemo.