Osim filma “Paralelne majke” i još nekih hit ostvarenja koje smo imali prilike da gledamo na ovogodišnjem FEST-u, među najiščekivanijim naslovima definitivno je i “Licorice pizza” ili u našem ovoga puta vrlo spretnom prevodu “Pica od sladića”. Ne morate da trošite vreme i guglate šta je sladić, evo brzog pojašnjenja: to je ona divlja biljka sa ljubičastim cvetovima koje smo kitkali kao malo i sisali latice zbog kapa sladi. I baš takvog ukusa je ceo ovaj film. Ali sam naziv film nije originalno dobio naziv po ovoj biljci, već po poznatom lancu prodavnica ploča iz sedamdesetih koja se zvala upravo ovako. Sama fraza se koristi i u slengu i označava ploču, koja je slatka kao čuveni slatkiša od sladića u Americi, a veličine jedne pice.
Kada se pojavio trejler za film, sve nas odane sledbenike mastermind-a Paul Thomas Andersona iznanadio je ogroman preokret u senzibiltetu i temi u odnosu na njegov poslednji film Phantom Thread. Nostalgični, snenoliki kadrovi Los Anđelesa sedamdesetih i presimpatični momak i devojka koji trčkaraju i prave nestašluke u nekoj Moonrise Kingdom atmosferi. Na prvi pogled delovalo je kao još jedna coming of age drama snimljena na traci koju ćemo progutati i obožavati šta god da se desi u njoj, jer nam prija svaki teleport u neka nevinija i iskrenija vremena nego ona u kojima smo sad. Ipak, ovo je nešto malo više od obične priče o odrastanju. U ovoj priči reditelj je utkao sebe i svoje detinjstvo u svakom mogućem aspektu.
Radnja je smeštena u Dolini San Fernando, mestu gde je Paul Thomas Anderson odrastao i na neki način film predstavlja odu tom mestu, svakom ćošku, i svemu slatkom kroz šta je prošao. Film počinje tako što se petnaestogodišnjak zaljubljuje u deset godina stariju devojku, prilazi joj, i oni otpočinju svoje druženje i grade odnos koji pratimo tokom celog filma. Međutim, ne samo odabirom mesta gde je snimao određene scene i infiltriranjem uspomena, reditelj je ovaj film napravio “svojim” i samim odabirom glumaca. Glavnog klinca Gary-ja glumi Cooper Hoffman, sin preminulog glumačkog velikana Philipa Seymour Hoffmana, inače Andersonovog bliskog prijatelja i saradnika koji je glumio u njegovim ostvarenjima, dok Alanu koja glumi – Alanu sigurno znate iz girl benda HAIM. Ali tu se priča o Alani ne završava. Osim što je Anderson režirao nekoliko spotova benda, Alanina mama je Paulu predavala likovno u školi i on je navodno, gajio simpatije prema njoj. Tako da je film višeslojno prožet ličnim iskustvima i osećanjima reditelja što se oslikalo na same scene koje su nostalgične, tople, pune leptirića u stomaku.
Priča o ovo dvoje presimpatičnih mladih je sve sem konvecionalne ljubavne priče. Jeste da tokom celog gledanja navijamo i zanima nas da li će se spojiti na kraju, ali usput uživamo i gutamo u svakom njihovom dijalogu, podbadanju, ljubomori, ali i svakom mini izrazu lica i pokretu koji definišu mnogo više od reči.
Ovo je definitivno najvedriji i najsmešniji Andersonov film do sada, ali i onaj koji je najviše njegov, te toplo preporučujemo da što pre ugrabite parče ove slatke pice. I naravno navijamo da uzme što više Oskara!