Više od godinu dana čekamo na ovaj film. Nakon što se pojavio trejler koji nas je sve oduvao i koji smo secirali na komadiće, pokušavajući da iz svakog detalja izvučemo mogući zaplet priče, novo ostvarenje našeg miljenika Pedra Almodóvara stiglo je u naše bioskope. Dovoljan je bio prvi poster na kome su Penélope Cruz i Milena Smit u bolničkim spaćavicama sa stomacima do zuba da predpostavimo da će film biti emotivni rolerkoster sa isprepletanim sudbinama od kojih ćemo se teško oporaviti i zbog kojih će nam se od iznenađenja i neizvesnosti ukočiti vilica. Već sledeća scena koja je došla do nas, a na kojoj Penelope nosi majicu “We should all be feminists”, učinila je da ovaj film iščekujemo više nego bilo koji do sad. Film “Paralelne majke” otvorio je Venecijanski festival prošle godine, a u Beogradu se prikazuje u okviru ovogodišnjeg izdanja FEST-a. Čekali smo ga dugo, ali vredelo je, jer je ovo možda najkompleksnije i politički najangažovanije delo španskog filmskog majstora.
U vreme kada u Srbiji uveliko gori priča o akušerskom nasilju i tretmanu trudnica, toliko da smo juče dobili vest da je formiran pravni tim za pomoć ženama koje su prošle kroz ovaj oblik nasilja, svi smo negde nesvesno očekivali da će se film možda upravo baviti tim temama: ranjivosti žene tokom porođaja, majčinstva, ženske solidarnosti unutar bolničkih soba, ili možda postporođajnom depresijom. I pogodili smo, sem što sem ovih tema, reditelj odlazi mnogo dublje i složenije. I naravno, u smeru koji nismo očekivali.
U prvim kadrovima filma upoznajemo Janis (Penélope Cruz), fotografkinju koja se bliži četrdesetoj godini i koja na jednom setu upoznaje Artura, forenzičkog antroploga od kog pokušava da sazna određene informacije i traži pomoć vezanu za njenu porodičnu prošlost. Nekoliko kadrova napred ona je trudna u bolnici sa svojom cimerkom Anom (Milena Smit) koja je dosta mlađa od nje i uoči porođaja razgovaraju o tome kako će obe odgajati svoje bebe kao samohrane majke. Pratimo njihovo snalaženje u prvim danima majčinstva, rastrzanost i prisnost koja se rodila jer su bile saučesnice na operacionim stolovima. Njihova veza dalje tokom filma prolazi kroz intenzivna osećanja prijateljstva, ljubavi, gubitka, mržnje, očaja i bliskosti. Smeštajući ih u živahne enterijere između zelenih zidova, krivudavih vaza i skulptura, fenomenalnog posuđa koje svi želimo da posedujemo i oblačeći ih u ručno tkane džempere drečavih boja, Pedro kreira već poznatu ikonografiju isprepletanih odnosa žena poput one u „Volver“, „Todo sobre mi madre“ ili filmu „Julietta“.
Centralni odnos koji pratimo je relacija između ove dve žene i njihovih različitosti, a opet istosti u koju ih je stavila značajna situacija kakva je rađanje deteta. Preokreti, slučajnosti koje dovode do velikih posladica, laži, preispitivanje tradicionalnih nukleusa kao što su porodica i rodbinske relacije, (i naravno obavezno prisustvi Rossy De Palme), nešto su što u ovom filmu zadivljuje i potkrepljuje naše potrebe koje imamo kada je Almodovar u pitanju. Da se u celom filmu radi samo o njih dve i svemu što stoji između, bilo bi ddovoljno za jedan tipičan dobar njegov film, jer je priča dobra, zarazna i jaka. Ali ovog puta reditelj rešava da ode dalje.
Pomenuli smo na početku kako je Janis sa Arturom spojilo to što je želela da istraži nešto o svojoj prošlosti. Ovo na prvu loptu deluje kao nešto sasvim periferno i nevažno, a zapravo je paralelna tema koja se razvija i koja na kraju doživi svoj vrhunac. Osim majčinstva i tenzičnog odnosa sa Anom koji ima elemente psihološlog seksi trilera, Janis sve vreme istraja u želji da se ostaci njenog pradede pronađu i kroz njenu ličnu porodičnu priču reditelj se suočava sa mračnom senkom prošlosti fašizma u Španiji i posledicama Španskog građanskog rata. Ovakvim narativom on naglašenije nego u bilo kom drugom filmu do sad pokazuje da je lično političko, da živeći i kreirajući svoje sudbine ne možemo bez prošlosti i da ne smemo biti apolitični. Podaci iz bolne španske istorije govore da je posle rata pronađeno svega 19.000 tela, a procenjuje se da je 114.000 civilnih žrtava nestalo tokom ovog perioda. Smatra se da su mnogi završili u masovnim grobnicama, o kojima se kako vreme odmiče, sve manje govori, a istina odlazi u zaborav.
“Ne možete tražiti od ljudi da zaborave”, rekao je Almodóvar u jednom intervjuu povodom filma u kom je pričao baš o njegovoj političkoj snazi. Paralelne majke su tu da nas probude iz kolektivne amnezije kakva je prisutna u mnogim državama, uključujući i našu. Temom rađanja, majčinstva na koju se nadovezuje ljubav prema precima, korenima i istini, napravio je most između prošlosti i budućnosti koji se može sagraditi samo uz pomoć ljubavi i solidarnosti koja je u ovom filmu i prikazana. Istakao je važnost i neizbežnost sećanja i u tome je njegova najveća snaga.