Prva stvar koju ste se zapitale nakon čitanja naslova verovatno je „Šta je uopšte to emocionalni rad?“ Emocionalni rad može da se definiše kao vid brige za drugog i kao menadžment osećanja. Kada je briga u pitanju, ona se često prihvata kao tipično ženski fenomen, često obojen iracionalnim momentima. Ovakvo shvatanje brige kao iracionalnog naboja sa jakim osećanjima strepnje i straha za voljenog odgovara patrijarhalnom stereotipu žene kao bliže prirodi, emocionalne, pasivne, slabe, krhke, intuitivne. Sam termin „Emocionalni rad“ (eng. Emotional Labor) je konstruisala sociološkinja Arlie Russell Hochschild 1983. u svojoj knjizi: „The Managed Heart: The Commercializaton of Feeling.“ Ovaj pojam prvobitno se odnosio na upravljanje sopstvenim emocijama na poslu, kada se na primer od stjuardesa očekuje da budu ljubazne i nasmejane čak i u vrlo stresnim situacijama. Zatim je počeo da se primenjuje i na domaćinstva u kojima su se svakodnevne obaveze svodile većinom na jednu osobu. Čik pogodite koju?
Ova vrsta rada obuhvata ogroman broj radnji, od odgajanja dece do sećanja na rođendane, kuvanja večere do konstantnog izvinjavanja o kom smo već pisali. Odgajani smo da verujemo da su žene dobre u brizi i stvorene isključivo za nju. Istina je da je ovakav stav vremenom evoluiralo u našu prirodu zahvaljujući stereotipnim ulogama u domaćinstvu. Danas, uprkos promenama u svetu, žene nastavljaju da rade taj posao (ili se bar osećaju da treba da rade taj posao) neplaćeno.
Briga je naučeno ponašanje.
To znači da i muškarci mogu da nauče da budu dobri u emocionalnom radu (i naravno mnogi to rade) ali to se od njih jednostavno ne očekuje niti se podstiče. I tako su uglavnom žene i dalje te koje snose teret emocionalnog rada, od kojih se to intenzivno očekuje za vreme praznika.
Emocionalni rad se ne sastoji samo od fizičkih radnji,slušanje, razumevanje i reagovanje su takođe emocionalni rad. U godinama bez pandemije to bi moglo značiti da razgovori sa gostima spadaju u ovu kategoriju, pored kuvanja i čišćenja. U porodicama sa razvodom ili velikim proširenim porodicama, žene imaju tendenciju da stvaraju logističke strategije okupljanja i razgovora kako nikoga ne bi uvredile ili uznemirile.
Ovo nisu zabavne stvari – zahtevaju visok nivo energije i emocionalne inteligencije.
Mnogi ljudi uživaju u kupovini poklona, umotavanju, pisanju kartica i pisanju lista, ali to ne znači da ne postoji iscrpljujući nivo mentalnih i emocionalnih akrobacija koje se izvode da bi se to ostvarilo. To što neke žene uživaju radeći ‘božićne’ stvari ne umanjuje činjenicu da mnoge smatraju da se to od njih očekuje. Toliko je ukorenjeno, u stvari, da ako nekoga zaboravimo ili loše upravljamo svojim vremenom, krivica koju doživljavamo može biti akutna.
Društvena očekivanja u ovo doba godine su duboka i može biti veoma teško promeniti ponašanje. Nije uvek dovoljno reći „U redu je mama, srediću pečeni krompir“, jer mama i dalje smatra da je odgovornost na njoj. A ako su vaši krompiri veliki uspeh, fantastično, ali ako ih prepečete, ona će se osećati kao da nije uspela i tako će započeti svoj emocionalni rad izvinjenja.
Postoji mnogo načina da podelite teret emocionalnog rada za Božić. Razmislite o tome šta tražite od ljudi da urade – ako tražite od mame da delegira zadatke, od nje je potrebno da reši problem i to je posao, zato budite proaktivni. Pospremite za sobom. Napunite mašinu za pranje sudova. Kupujte vi poklone. Napravite joj šolju čaja. Ili zapamtite gde ste stavili lepljivu traku.