Biti multidisciplinaran: IGOR STOIMENOV o plesnom periodu Beograda, kafani, „šik“ podzemlju i seriji „BESA“

Iskreno govoreći, ne bih se mogao zakleti da će Igor Stoimenov (52) imati brz, konkretan i nedvosmislen odgovor na pitanje kada, kako i zašto se u njegovom životu javila potreba za multidisciplinarnošću. Međutim, ima ga: Dejvid Bouvi! „Zahvaljujući tome što sam ga od svog adolescentskog perioda smatrao nekim vidom uzora, dao sam sebi slobodu da se okušam u različitim žanrovim i oblicima umetnosti i javnog života, kao i da živim na nekoliko svetskih meridijana“, govori odlučno, šakama prelazi preko dugačkog glatkog stola i drži mi pažnju. „Želeo sam da postanem jedna od 212 vrsta kameleona, čiji je car Dejvid Bouvi“.

Ta želja odvela ga je na put bez prekida. Svetlokosi laf radio je filmove, serije, reklame, muzičke spotove, politčke kampanje. Držao restorane, klubove, vodio marketing sportkih klubova, gde izdvajam(o) FK Crvena Zvezda. Ipak, pored svega o čemu se sa zahvalnim sagovornikom može diskutovati, centralna tema našeg razgovora i razmene je produkcija. 

ŠOURANER

U vreme kada pojmovi kreatora serije i šouranera nisu imali ni približno jasno priznavanje i tumačenje kao danas, on je to bio na “Crnom Gruji”, ostvarenju uz koje smo plakali od smeha. Priču kreatora serije nastavio je dokumentarnim projektom “Robna kuća”, čiji su segmenti, “Partizanski film” i “Bijelo dugme”, zabeležili respektabilni internacionalni uspeh. “To su prvi projekti tog tipa, sa ovih prostora, koji su emitovani na History Channel-u, a film “Bijelo Dugme” bio je deo edukativnog programa na „Columbia University”, objašnjava.

BESA(N)

Kao vrhunac njegovog producentskog opusa, desila se serija “Besa”, delo koje se bavi fenomenom srpsko-albanskih odnosa, upamćeno kao ostvarenje koje je očigledno pomerilo granice dotad viđene fotografije i produkcije u regionu. Bez namere da od svog sagovornika pravim heroja, moram da budem istinoljubiv i istaknem krupan zalogaj, kakav je bilo snimanje serije koju je Stoimenov radio zajedničkim snagama sa Teom Korolijom, koja nažalost više nije među nama. „Nakon skoro 30 godina potpuno pokidanih veza između dva naroda, pisati i stvarati priču o Albancima i Srbima, kroz spoj običnih ljudi i kriminalaca, sve je samo nije bilo jednostavno. Serija donosi autentičnu priču sa Balkana, zato je i prepoznata u inostranstvu”, ističe. 

Kako mu je ideja vodilja pri kreiranju bese bila čuvena trilogija „Kum“, “Besu” je napisao kao triptih. “U njoj Srbin i Albanac, oličeni u likovima Uroša i Dardana, i pored svih zala koje su jedno drugom naneli, što metaforički korespondira sa istorijskim nasleđem dva naroda, na kraju moraju da nađu neku vrstu zajedničke katarze, pred većim zlom koje se nadvija nad njihovim porodicama”.

U ovoj tački razgovora, očekivano ili ne, u lounge baru Kalemegdan busIness centra, dobijam nekoliko ekskluzivnih informacija u vezi sa serijom. “Treća sezona je već napisana. Jednu od glavnih uloga u novoj sezoni treba da igra internacionalni umetnik, koji je pre nekoliko godina proglašen najboljim evropskim glumcem. Serija bi trebalo da se snima u Italiji i Južnoj Americi”, otkriva.

Imajući u vidu ogroman kapacitet i potencijal ovog projekta, ne zamerite mi što mi nije jasno zašto se na sve ovo čeka. Nije ni Stoimenovu. Vidim da mu nije najprijatnije da o ovome govori. Verujem da dobar deo opravdanja za takvu emociju stoji u činjenici da odgovor na pitanje šta je sa Besom čekaju i glumci serije. 

ZAPALJIVO

Dobar deo ljudi Stoimenova prepoznaje kao ugostitelja i povezuje sa noćnim životom. Svoju potrebu za izražavanjem, komunikacijom i konekcijom sa ljudima, sručio je u „kafanu“. Kažu da mu je dobro išlo. „Za Beograd je kafana oduvek bila mnogo više od ugostiteljskog objekta. I po tome je sličan Njujorku”, tvrdi. 

Na toj ideji nikao je Absint, mesto koje je u prethodnoj deceniji bilo jako važna tačka razmene i susreta u okviru gradskog života. „On je bio melting pot ne samo Beograda i Srbije, već i svih onih koji su u tom trenutku zadesili u prestonici. Među njima su i Ralf Fajns, DŽerard Batler, Duran Duran, Mark Rafalo, Ejdrijan Brodi, Rejčel Vajs”, nabraja sa setom u mimici. Nek’ u zapisnik uđe i da je Absint umeo dobrano da spoji do tada nespojive kulture: kulturu hrane i kulturu noćnog izlaska, kao i da je “patentirao” novogodišnji matine, koji je danas brend beogradske nove godine.

“Danas kada pišem scenarije, inspiraciju za likove nalazim u tom basenu sećanja, odnosno u ljudima koji su prošli kroz moj život u noćnim satima provedenim u Absintu, od predsednika država, svetski priznatih umetnika i sportista, do dilera”, iskren je.

DOBAR PLES (NE) TRAJE DUGO

Ne mogu da se otmem utisku da je ostatak našeg razgovora, u neku ruku, irelevantan za suštinu bivstvovanja. Nije ni da smo onim iznad spasili nečiji život, ili izlečili bolesno dete, ali ono što mi je ostalo snimljeno na diktafonu, zvuči kao da su se francuski pisac Begbede i britanski kuvar Oliver našli u parku i zajedno seli na veliku ljuljašku. Ovaj prvi je kukao kako ga Galijano nije pozvao na svoju modnu reviju, a ovaj drugi što piletina u RAWI restoranu, u Starom delu Dubaija, nije bila dovoljno sočna. 

Ipak, kako kaže moj deda, onaj ko pogodi centar, promašio je sve ostalo, a to ostalo je, ipak, jako važno u životu. To su finese, spoznaje i ono što pravi razliku. Stoimenov govori o „zlatnom plesu Beograda“, nakon pada Slobodana Miloševića. „Period od smene režima do svetske ekonomske krize 2009., vidim kao period plesa Beograda. Jer su se tada, u glavnom gradu okupili ljudi sa stilom (neki koji su se vratili nakon visšgodišnjeg izgnanstva, neki koji su ostali u gradu), koji su spajali autentičnost grada sa uticajima svetskih metropola”, tvrdi.

Na kraju, vraćamo se na početak. Dejvidu Bouviju je Zemlja, u nekom momentu, postala tesna. “Svoje večno mesto, kao Starmen, našao je u na Black Star”. Anđeli izgleda biraju neku dobru ekipu za sebe. Zato ovu koja je i dalje ovde, sa nama, treba da (sa)čuvamo. “Hvala ti”, pozdravljamo se…

Fotografije: Aleksandra Vasić