Marie Kondo neka zažmuri. Konačno pravimo dobrodošlicu jednoj (anti)estetici oko koje svi možemo da se složimo – haosu. Možda ga nećete videti na Instagramu, u savršeno upeglanim feed-ovima, minimalističkim dnevnim sobama čija nas besprekorna bež boja zaslepljuje, ali je istina da svi prolazimo, nosimo, živimo, (ne) čistimo sopstveni haos i to je sasvim u redu.
Ono što pre svega treba da se zapitamo jeste zašto nam je potrebna još jedna estetika da nas podseti da prihvatimo život baš onakav kakav jeste – savršen u svom haosu. Ali, ako je to način, neka bude.
Od estetikom ćeš me, estetikom ću te igre smo se svi pomalo umorili. (Ili smo to samo mi?) Raznorazni coreovi se nižu, svaki nešto nudi, nešto oduzima, ali je niti realno niti zdravo sve ih pomno pratiti i usvajati. Bilo da igrate za maksimalizam ili minimalizam tim, odnosno neku od nebrojeno varijacija između ove dve oprečnosti, svi se spotičemo o sopstvene nedoslednosti i to je ono što ova estetika slavi, a mi dižemo čaše.
Cluttercore podržava neusklađenost i poziva da ispunimo naše enterijere svim onim predmetima koji za nas imaju sentimentalnu vrednost, iskazuju našu ličnost ili nam se jednostavno dopadaju baš takvi kakvi su – žuti, plavi, neobični, prašnjavi, okrnjeni, netrendi. Uostalom, kuća je tu da u njoj osećamo lepo. A ako je nama u haosu lepo, so be it.
U biti je reč o nesputanom pokazivanju široke lepeze naših unutrašnjosti u spoljašnjem svetu. U moru trendova, core-ova i estetika zaboravili smo kako da budemo autentični – pomalo uređeni, pomalo haotični – ali svoji. Embrace the chaos!
