U trenutku kad se Instagram pojavio, realno nismo imali ideju šta uopšte treba da radimo, ako biste skrolovali do početka bilo kog profila videli biste loše selfije, mutne fotke sa druženja, i kompozicije zalazaka i pejsaža. Pošto je broj korisnika počeo da raste, svi su se brzo sabrali shvatajući da svako može zaviriti i u njihovo virtualno dvorište i ubrzo su svi brižljivo uredili svoje feedove. Toliko da smo počeli da se pitamo gde prestaje jedan, a počinje drugi nalog?
U poslednjih nekoliko godina preživeli smo milione slika ružičastih zidova, avokado sendviča, pink neba (oh ne!) i floppy šešira sa italik ispisima. Kad smo napokon došli do kompletnog overdoziranja tim ušećerenim online svetom, sve je skrenulo u sasvim novi pravac.
Pre par meseci internet je poludeo za odličnim člankom novinarke Taylor Lorenz koja je ukazala na činjenicu da je Instagram estetika zvanično – mrtva. Dok je u prvim godinama te aplikacije cilj bio da idealizujete svoj život, konstantno emitujući srećne slike i misli, bez obzira na stvarno stanje stvari, sad se nalazimo u kompletno različitoj eri. Pitamo se da li uopšte postoji nešto između?
Jer, dani obojeni ružičastom su prošlost, u ovom trenutku zapravo znamo sve loše stvari koje se svima događaju. Pri tome nije potrebno da se nešto posebno bavimo špijunažom i procenjujemo da li je neko sveže raskinuo vezu, jer su se zajedničke slike malo proredile. U 2019. godini poželjno je da javno objavite raskid, overšerujete sve sitne i intimne detalje i loše emocije koje osećate, slično na način na koji smo nekada koristili dnevnik kako bismo burne misli stavili na papir i malo se umirili. S tim što su ti dnevnici bili sigurno sakriveni na dno fioke sa vešom.
Da li biste danas javno objavili te stranice? Ne?! Pa zašto se onda savremeni nervni slomovi se dešavaju pred očima (ogromne) publike?!
Mesto koje je nekada služilo da pratioce ubedite kako „živite svoj najbolji život“ sad se pretvorilo u mesto gde se svi nadmeću da pokažu najgore momente. Oranž zalaske sunca na feedovima zamenio je kolaž patetike koji se sastoji od poseta doktoru (seanse kod psihologa se vrednuju dodatno), milion krema protiv akni u odraslom dobu, kazni za parkiranje i konstantnih napada anksionznosti. Dok je nekada pitanje glasilo „da li ste zaista bili na odmoru, ako to nije na Instagramu?“, današnja verzija je „da li ste zaista bili u bolnici, ako niste objavili selfi u bolničkoj pidžami?“.
Instagram je 2016. godine, kad je od Snapchata „posudio“ koncept storija, na ovu mrežu uvezao neupeglanu stvarnost i real time postavljanje sadržaja (ponovo). Messy aesthetics je praktično postala jedina estetika koja garantuje rast pratilaca i reacha. Iako je to bila značajna promena i dalje iza svake „musave“ slike postoji priprema i promišljanje svakog detalja. Estetika je mrtva, živela estetika!
Opisi fotografija su od slatkih citata i niza emotikona postali pravi romani, u kojima se otkrivaju tajne koje niste priznali ni najbližim prijateljima. Autor svoj traktat obično započne sa „ovo obično ne delim, ali…“, ali na kraju su tu uvek i reči utehe da se sve loše događa sa razlogom, i da ne brinemo previše, to je samo usputna stanica na njegovom „putu ka sreći“. Realno, postavlja se pitanje koga to uopšte zanima?
Rečenica „prolazim kroz težak period“ postala je nova „zdravo, svete“ krilatica, nešto što ćete olako reći, pa… svima. Indikativno je da zapravo najviše „Insta kukaju“ oni koji su najprivilegovaniji. Uporno pokušavaju da dokažu da se njihov dobar zapravo život drži o koncu.
U pokušaju da uzvratimo udarac fejk ponašanju na društvenim mrežama, usput se nekako fabrikovala nova „stvarnost“. Postoji tanka linija između destigmatizovanja otvorenog razgovora o mentalnom zdravlju i nekoga ko na taj način samo lovi pažnju. Toliko masovna tranzicija sa fotki u bikiniju na selfije okupane suzama možda ima neke veze sa činjenicom da oba tipa objava generišu jednak broj lajkova i komentara.
Slično kao nekada u detinjstvu, suze su postale valuta za privlačenje pažnje i (lažne) ljubavi. Očekujemo da nam se u životu dogode fantastične stvari i kad ne ide po planu plačemo, žalimo se i „depresivni smo“. Prethodne generacije nisu imale taj luksuz, njima je svaka dobra stvar koja se desi bila neočekivani dar sa neba.
Naravno da smo prvih nekoliko puta naseli… Ipak, možda je (užasna) faza ružičastih oblaka bila malo bolja od ove današnje? Plakanje pred kamerom nije ono na šta smo se pretplatili i, ako ste iole pristojna osoba, jasno vam je da savršeni životi ne postoje i da svako ima teške momente. I možda nije baš nužno uživo preneti svaki?! Live stream je kul opcija, ali hajde da je koristimo na primer na koncertima, pre nego u bolnicama. I pre nego što kliknete publish na tekst o svojim najmračnijim i najdubljim tajnama zapitajte se da li to vredi šaku lajkova?
Ponekad ćete više reći ako ponešto i prećutite.
