Proteklog vikenda otišla sam sa svojim sinom u Muzej Jugoslavije. Srećom nisam morala da objašnjavam šta je Jugoslavija, jer smo ranije razgovarali o tome kako je mama rođena u jednoj zemlji koja se zvala Jugoslavija, zemlji u kojoj su prvaci postajali Titovi pioniri i nosili crvene marame. Bila je to zemlja u kojoj su se voleli od Vardara do Triglava. A onda je počeo rat i ta lepa zemlja je nestala. Sa njom su nestale brojne kulturne i društvene vrednosti, sa njom su umrle mnoge ljubavi, sa odlaskom te zemlje, otišao je i spokoj.
Posle se desilo bombardovanje i tada sam se prvi put susrela sa strahom koji mi je ledio žile. Za razliku od svojih roditelja, moj sin je rođen u zemlji u kojoj i živi, a ja samo molim da oseća mir i živi u miru. Kada postanete majka naučite sve o bezuslovnoj ljubavi, shvatite koliko je važno biti zdrav i zahvalan na onome što imate. A mir je jedna od ključnih vrednosti koju želite u životu. Dok današnja deca odrastaju na junacima iz video igrica, u Jugoslaviji su deca odrastala na „Doživljajima Nikoletine Bursaća“, čitale su se „Magareće godine“, roman „Orlovi rano lete“, ali teško da se bilo koja od tih knjiga može meriti sa pričom „Ježeva kućica“. I da sam samo „Ježevu kućicu“ pročitala u životu, bilo bi dovoljno da mi pruži veliko bogatstvo.
Kako je Ježeva kućica poslala važnu poruku
„Ježeva kućica“ Branka Ćopića jedna je od najlepših priča u stihovima za decu i odrasle, koja je mnoge generacije obogatila univerzalnom porukom o ljubavi prema svom domu.
To je basna o hrabrom lovcu, ježu, koji od svih raskoši i bogatstava sveta najviše voli svoj skromni dom unutar starog drveta. Svako ko je jednom čuo priču o Ježurki Ježić nikada je nije zaboravio. Kada je daleke 1957. godine akademski slikar Vilko Selan Gliha svojim viđenjem smelog Ježurke Ježića udahnuo novi život stihovima Branka Ćopića učinio je da ova priča postane književni klasik. Mnogi „Ježevu kućicu“ porede sa „Fantastičnim gospodinom liscem“ Roalda Dala. Priča je, varljivo jednostavna.
Ježa po imenu Ježurka Ježić koji živi zadovoljnim, ispunjenim životom u šumi, lisica poziva na večeru, što on od srca prihvata. Tokom četiri sata uživa u društvu i hrani, ali kako je pao mrak, on je nestrpljiv da krene. Lisica ga poziva da prenoći, ali Ježurka to ljubazno odbija, želeći samo jedno, da stigne svojoj kući. Lisica pomišlja da živi u velikom bogatstvu, a da bi se u to uverila odlučuje da ga prati.
Usput lisica sreće druge životinje koje ne mogu da shvate zašto jež želi da se vrati u svoj dom i nazivaju ga budalom. Tvrdoglavi jež dokazaće mrzovoljnom medvedu, zlom vuku i pohlepnoj divljoj svinji da zaista ne postoji lepše mesto nego što je dom. Ovo je priča o ljubavi i brizi za kuću u kojoj živimo. Smeštena duboko u šumu, priča nas upoznaje sa divljim stvorenjima koja se svađaju oko toga šta znači dom: da li je to jednostavno mesto koje treba da uzimamo zdravo za gotovo ili je to nešto što treba negovati i štititi? Uprkos ubeđivanju šarmantne lije i podsmehu ljutog vuka, Ježurka nepokolebljivo dokazuje da je njegov dom njegov zamak, podsećajući nas sve da svako od nas treba da brine o mestu u kojem živi.
Fantastična Ćopićeva priča tokom decenija postala je jedna od najpopularnijih i najdugovječnijih. Poruka „Ježeve kućice“, iako uvek aktuelna, postaje još aktuelnija i bliža danas u eri materijalizacije. Ježurka Ježić je glas koji putuje kroz vreme kako bi nas podsetio na vrednosti koje danas zaboravljamo. Kakav god da mu je dom, Ježurki je to prostor slobode, mesto u kojem se oseća sigurno, u kojem nema brige i straha i koje se ne prodaje za gnjile kruške, med ili pola ručka. „Ježeva kućica“ napisana je na srpsko-hrvatskim jeziku koji je raspadom Jugoslavije nestao. U njoj su i reči koje današnja deca ne prepoznaju, ali odakle god da su, shvataju pouku
Dom je mesto koje vas podseća da je život vredan življenja
Za razliku od priče koja živi i danas, sudbina Branka Ćopića bila je nešto drugačija. Svoj život završio je uorvelovskoj 1984. godini skokom sa beogradskog mosta nazvanog po Branku Radičeviću. Tokom i posle jugoslovenskih ratova, zbog svoje prošlosti u partizanima i nadnacionalnih uverenja, Branko Ćopić je isključen iz većine školskih programa. Još kada sam kao devojčica čula „Ježevu kućicu“ ona je postala jedna od mojih omiljenih priča iz detinjstva. Zato me je postavka ove priče u Muzeju Jugoslavije, dodatno obradovala. Moj sin koji voli lik Ježurke Ježića oduševljen je vizuelnim prikazom postavke i svih pratećih elemenata u kojima deca uživaju. Vanvremenska priča koja uči decu koliko smo svi različiti, koliko su životinje drugačije i kako radoznalost može da igra veliku ulogu u životu svakog od njih. Ali mnogo više od toga, uči decu da je dom tamo gde osećate udobnost, pripadnost, ljubav.
Širom sveta postoje milioni mesta za putovanje, ali svaka sekunda me podseća na dom. Kad god se otisnem na neko putovanje ima nešto nostalgično što me vuče kući. To je mesto koje smo sami stvorili i gde nam srce pripada. Za mene, dom je više od adrese, nameštaja, zidova, to je mesto moje udobnosti, bezbednosti i mesto gde volim da budem. Sve ono što volim nalazi se na tom srećnom mestu. Moja kuća je kula od slonovače u kojoj se osećam nedodirljivom od kritičara i negativaca, to je mesto u koje sam uložila život i podseća me zašto je život vredan življenja. I „tu će tvrđavicu malo teže srušiti, to im je izvan dometa“, reče Đole Balašević, a ja se slažem. Kroz prozore u mojoj kući ulazi svetlost koja me greje, svrati i poneka ptičica dok ispijam šoljicu kafe na prostranom balkonu. Slušam cvrkut ptica i čitam omiljene knjige dok se moj sin igra u dvorištu. Verujem da je dom jedino mesto gde se srce oseća kao kod kuće. Na kraju dana dobar san je tamo gde je dom. Zato, ne skupljajte blaga na zemlji, nego živite u svetlosti večnosti. Samo posedovanje imovine ne dovodi do kuće. Tamo gde je ljubav, tamo je dom. Srce je dizajnirano za ljubav i da bude ispunjeno odnosima sa osobama, a ne sa stvarima. Mi se odnosimo prema ljudima i koristimo stvari, a ne obrnuto. I na kraju, dom se nalazi u grudnom košu, između pluća, iza grudne kosti i iznad dijafragme. Dok ne budete kod kuće sami sa sobom, nećete to naći u drugom.
Foto: BURO.
