Ima jedna knjižica, stara i već pohabana, koju je neko verovatno poklonio mojoj majci, a zove se “Kako da dočekam goste”.
Ne znam kako je završila u mojoj biblioteci i kako je preživela silne selidbe, tek tu je u mojim rukama, dok se pripremam da dočekam svoje goste za Svetog Nikolu. Zanimljivo, ali u njoj nema recepata. Ona je zbir saveta mladoj “zaposlenoj ženi” o tome kako da se njeni gosti osećaju prijatno i ponovo dođu u njen dom. Među prvim savetima je onaj najbolji: pre nego što počneš da pripremaš trpezu, odaberi svoju odevnu kombinaciju i idi kod frizera, nemoj da te gosti zateknu nesređenu. Važna je trpeza ali važna si i ti! Wow, kakva poruka, iz vremena kada izraz “osnaživanje žena” još nije bio izmišljen.
Ne verujem da je moja mama ikada pročitala ovaj priručnik, iako se gostiju nadočekivala i naispraćala, sa sve osmehom, đakonijama na trpezi i savršeno nacrtanim ajlajnerom. Kod moje mame to je bila stvar prirodnog talenta, ili se meni bar tako činilo. Verovala sam da se druženje odraslih dešava spontano i bez trunke napora, da svet naprosto tako funkcioniše. I mi deca, postajali smo deo tog čopora dok nas ne oteraju u sobu jer se pričaju “masni” vicevi.
Kada smo bili mali, stalno su nam dolazili gosti. Ili smo išli u goste. Uvek se nešto mesilo, seckalo, peklo za kumove, komšije, prijatelje ili sve njih zajedno. Nas bi slali časkom do prodavnice kad zafali kisele vode, čime smo osvajali pravo da sebi kupimo žvake. Moji su se sa gostima mnogo smejali, mi nismo znali čemu tačno, ali smo voleli goste jer bi i nas ta sreća dotakla. Posebno kada moj tata sedne za klavir, čika Jova uzme gitaru i stan se ispuni radošču i pesmom.
Kako nas ta sećanja kasnije greju, posebno kad tate za klavirom više nema, a mama odavno ne stavlja ajlajner. Ako je svaki čovek jedna priča, onda sam sigurna da narativ mog života počinje u sred magične graje i gužve našeg porodičnog doma.
Kada odrasteš, uvidiš da ta magija ne nastaje sama od sebe, već da se stvara, traži truda i da je došao na tebe red da uzmeš čarobni štapić u ruke. Pozoveš goste, radiš s ukućanima na mlazni pogon da sve bude što lepše, u zadnjem momentu dodaješ još kanapea jer “nema dovoljno hrane”, a muž šalje decu da dokupe piće jer ni njega možda nema dovoljno. Ah, taj genetski kod da “nema dovoljno”!
Dok nervoznom rukom izvlačiš ajlajner, čuje se zvono na vratima (zar već?), prsneš parfem dok letiš ka vratima, otvaraš i magija počinje… I svega bude dovoljno.
Zašto je primiti ljude u svoj lični prostor, ugostiti ih, danas više incident nego običaj? Znam, svi smo umorni i sa svojim mukama. Ipak, da li je moguće da smo baš mi najumorniji ljudi ikada?
Kapitalizam je druženje bez interesa predstavio kao gubljenje vremena. Onda je kovid goste preimenovao u nosioce raznih bacila i virusa. Strah je đavolski mehanizam da te drži na distanci. Da ti uskrati bliskost. Da ti zabrani ljubav. A dolaze praznici. Sa kim ćeš se radovati?