Čoveku je postalo važnije da održi podelu, nego da je otupi i povede do istrebljenja

Svi bi da se šire super i kul ideje, ali niko ne bi da ih podrži. Svi bi kulturu, niko ne bi da daje. Svi bi ravnopravnost, ali niko ne ume da je živi. Podela nam je u krvi.
21.12.2023.
RECOMMENDED

Sećam se kad mi je jednom jedan Beranac, u Starom gradu Budve, samouvereno tvrdio kako sama neću moći ništa i nigde, i da mi ipak treba nekakav pokrovitelj. Nisam ga dočekala blagim osmehom, nego oštrim negodovanjem te neistine iz iskustvenog neznanja – šta znači kad žena može i hoće sve sama, bez robovanja muškom vlasništvu, upravljanju i šefovanju.

Sećam se tako i da mi je jednom jedan Nikšićanim, neđe tamo u zalivu na jednoj fino stesanoj ponti, bez laskanja ponavljao da je siguran da sam čudo od čoeka, i da mogu sve što hoću. Nisam, vala, ni njega dočekala s osmehom već samouverenom tvrdnjom da sam to znala i bez da mi je on to tri puta ponovio.

Ne zaboravljam ni Baranina koji me je pitao zapanjeno jesu li svi seksualni partneri moje junakinje romana Jefimija, žena koja čeka moji ili sam izmišljala likove? Nisam mu odgovorila nimalo oštro, samo istom merom kako svoje ne bih mogla da izbrojim, a Jefimijinih je ipak 8, i da su nažalost svi partneri samo njeni.

Sva trojica su u tom pristupu delali isključivo kao muškarci u svojim postavkama mene kao žene. Sve moje tumače kroz mene kao ženu, iako će mi jedan od njih i naglasiti da sam čoek. To je ta naizgled urođena perspektiva posmatranja drugog gde se sve ipak svodi na to ili žena ili muškarac, ili ovaj ili onaj, ili naš ili njihov, a gde kategorija čoveka gubi smisao i limitira sopstvenu istinu značenja. 

Beranca se trudim demantovati delima, Nikšićanina ne osporavam ali idem svojim putem, dok Baranina oživljavam kao argumentaciju da je ženska umetnost itekako zarobljena u ili-ili ideji — ili svetica ili kurva.

Nego, zašto sam uopšte danas ovu priču počela s tri poznanika koja me tumače na sličan, a različit način?

Možda da bih sebe upitala naglas je li početno polazište njih trojice o meni pogrešno samo po sebi. Kao što ovaj izdvaja moju ljudskost jer nije baš očekivao mnogo od moje ,,ženskosti”,  ovaj prvi se kompleksira jer se ne ložim na muško pokroviteljstvo i minimizira žensku nezavisnost od muškarca, tako Baranin misli da može žensku umetnost osporavati jer osporava žensku seksualnost.

Sve te perspektive postaju jasnije kada žena dođe u poziciju da sarađuje s muškarcima bilo da je preduzetnica ili umetnica ili sve u jednom. Tako sam, u skorašnjoj  organizaciji predstavljanja svog drugog romana, udarila snažno u stamene zidove ili-ili muškog koncepta. Danima sam se pitala KAKO I ZAŠTO, dok nisam prihvatila istinu da zaista neću dobiti priliku da u tom gradu, i na tom mestu ugostim svoju publiku. Logika muške sujete pretpostavlja da ako prvi roman predstavljam na jednom mestu drugi ne mogu na drugom, naročito jer vlasnici nisu u dobrim odnosima. Drugi vlasnik neće drugi roman jer je prvi ,,imao” prvi. Što bi se reklo — ne želi tuđe otpatke. Ispadoh i otpadak, i na praktičnom primeru one žensko- muške perpsektive najebah kao čovek i kao žena. 

Žena najlakše postane kolateral muških nesuglasica. Između dve vatre, vazda u jednoj vatri izgori. Tako sam i ja opet sebe opomenula da podele i jesu do neiskorenitosti uporne, i da je sasvim realan strah od života u tom besvešću. 

Svi bi da se šire super i kul ideje, ali niko ne bi da ih podrži. Svi bi kulturu, niko ne bi da daje. Svi bi ravnopravnost, ali niko ne ume da je živi. Podela nam je u krvi. Čoveku je postalo važnije da održi podelu, nego da je otupi i povede do istrebljenja. Zar nije dražesnije propagirati sve ono što oslobađa i miri od lažnog ponosa koji se pogrešno prevodi kao negacija a ne agitacija ljubavi zarad ujedinjenja. Uostalom, kad su više ideje za oslobođenje postale sranje, a sujeta postala magično oružje?

 Zar izdizanja nema ko ni podizanja? Zar je palo sve što pasti može?

Zar je muško pokroviteljstvo ipak prva i osnovna poluga ženskog umeća?

Nije Beranac u pravu, ali je iz duše naslutio da će me muško pokroviteljstvo kadtad sačekati iza ćoška s upozorenjem da ne mogu sama. Nije Nikšićanin pogrešio kad je pomislio da mogu sve što hoću, ali je zaboravio da pođe od sebe i da se priseti da će se na tom mom putu mogućnosti i htenja ipak naći prepreka muškog vlasništva koje opominje kako ženskog ipak nema. Baranin je najmanje u pravu, ali sva ta brojanja seksualnih partnera glavne junakinje mog romana nije ništa drugo do negiranje ženskog stvaralačkog kredibiliteta.

Tri perspektive kao ad hoc priče iz mog ženskog života jasno pokazuju da su me olako pod muško pokroviteljstvo metnuli i tako odbili moj rad kao posed muškog suparničkog vlasništva, dok se pritom niko nije ni pozabavio ni površinski ni suštinski, ne samo mojim likom i delom, no ni Jefimijinom seksualnom slobodom, kao ni bilo kojim važnim ženskim političkim pitanjem.

Koga briga za ženski rad i ženskog čoveka? Mušku sujetu sigurno nije. U njenom blatu najbrže i eskalira nemar za žensko pitanje.

Saznaj više:
Povezani članci: