Pre svega, želim vam srećan Uskrs i mnogo ljubavi za vaše voljene. Razmišljajući o čemu bih mogao da pišem a da to u prazničnim danima ne bude previše opterećujuće ni za mene ni za vas, pogled mi se spajao sa knjigom ispod televizora. Tačnije, to nije knjiga, to je magazin Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, sa ćiriličnim natpisom Dendizam, kao temom broja.
Izvor; foto: Beopolis
„Najkraće i najtačnije definisan kao umetnost življenja, dendizam se ukazuje kao specifično plemstvo duha i pobratimstvo onih lica u svemiru koja teže da svaki trenutak i treptaj života dožive kao dar i praznik“, stoji u uvodnoj reči koju je priredio Marjan Čakarević.
Znak se ukazao, prihvatam ga. Ova priča će biti priča o dendizmu, dendijima i umetnosti življenja.
DENDIZAM U TEORIJI
Ovo će zvučati kao skripta za fakultet društvenih nauka, ali sve počinje od Antike. Neka tumačenja prve dendije smeštaju još u to doba, ali strogo govoreći – reč je o pojavi koja se vezuje za društveno-ekonomski uspon građanstva tokom 19. veka, i to pre svega u Engleskoj i Francuskoj.
U vreme kada se pojavljuje na duhovnom horizontu Evrope, a to su prve decenije 19. veka, koje se uzimaju za zlatno doba dendizma, ovaj fenomen, budući vezan za visoko društvo, nije bio naročito omiljen među društveno angažovanim intelektualcima.
Rodonačelnikom pokreta smatra se Beau Brummell, a njegov život još uvek predstavlja ideal dendističkog svetonazora. Ali ovde treba biti oprezan i ideal razumeti pre kao smernice kako da se on izneveri, odnosno način da se ka njemu teži specifičnim, sopstvenim putem. Jer ako je nešto suprotno dendizmu, piše Čakarević, onda je to ponašanje u skladu sa određenim obrascima, ma ko da ih je utvrdio. Dakle, dendiji neguju individualizam u najplemenitijem smislu te reči, a to ne treba brkati sa egoizmom.
DENDIZAM U PRAKSI
Dendizam je u površnim tumačenjima uglavnom poistovećivan sa ekstravagantnim odevanjem, donekle i ponašanjem, a radi se zapravo samo o tome da dendiji nešto pažljivije biraju odeću, kao što pažljivo biraju šta čitaju i jedu, gde se kreću i sa kim provode svoje vreme.
I to ne zato što preziru druge ljude ili drukčije navike, nego zato što život stavljaju na najvišu lestvicu svog vrednosnog sistema. I to život kao celinu života, to jest svaki njegov detalj i trenutak.
Foto: Pinterest
Naravno, to nije tako jednostavno ukoliko je sutrašnji hleb neizvestan. Čak i na našim prostorima, koji često s razlogom, a češće bez razloga, sebe doživljavaju kao da su na ivici gladi, dakle, čak se i ovde, u vreme novog talasa krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina , javio duh dendizma, što se može videti u nekolicini knjiga, ploča i filmova iz tog vremena.
Uprkos tome, narodi i narodnosti su ubrzo umesto individualizma izabrali kolektivizam, pa se to završilo kako se završilo, verovatno je tako i trebalo biti. Da nije bilo kako je bilo, možda sada ne bismo ni pričali o dendizmu.
A priča o ovom pokretu i ljudima koji ga sleduju nije ništa drugo do podsećanje na sve ono što se propustilo, ili se još uvek propušta. Priča o umetnosti življenja.
DENDI U BEOGRADU (VIDEO)
„Dendi, ukoliko se na tren zaboravi ko je, tada se u najboljem slučaju postavlja kao pokrovitelj svega ljudskog, saoseća sa udesima običnog života, dodiruje nepatvorena osećanja svojim perom kao mašicama, a dok udostojava sebe da život primi k znanju ili dok podnosi slabosti srodnih duša, on taštinu obeštećuje tako što na svoju ličnost i odličnost kradimice samosvesno pogledne“, stoji u štivu Škola dendija.
Kratki dokumentarni film „Beskućnik dendi“ reditelja Jugoslava Nikolića
Beograd, simpatično šizofren kakav jeste, vlastitu priču o dendizmu utkao je u jednog beskućnika. Nikola Vranić, bivši baletski igrač Narodnog pozorišta u Beogradu, čovek čije se zanat, zvanje i biće sadrže u nošenju odela, sve moći njegove duše, duha i ličnosti herojski su posvećene jednom jedinom cilju – da se nosi odelo, znalački i kako valja; te tako, dok se drugi odevaju da bi živeli, on živi da bi se odevao, bez dinara.
Moglo bi se o ovoj temi diskutovati onoliko, ostaviću je u prenesenom značenju, sa mogućnošću tumačenja na više načina.
Magazin Gradac ispod televizora, koji se spajao sa mojim pogledom, dobio sam na poklon od prethodne redakcije. „Našem dendiju, našem uredniku…“, počinje posveta na blanko strani. Premda se njegov rad meri na osnovu postignutog rezultata, nigde nije zapisano šta jednog urednika čini dobrim urednikom. Za početak, učili smo da nije loše da bude dendi. Ili da ga takvim vide. Uglavnom – da je u kakvoj takvoj sprezi sa umetnošću življenja. Srećni praznici!
Foto: Milovan Ilić Džumanski
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!