Film „Za danas toliko“ ima magičnu moć: 90 minuta provedih u mraku bioskopske sale čoveka mogu da uzbude, nasmeju, rasplaču, zapitaju i da ozbiljno uzdrmaju lični kavez sopstvenih ubeđenja u kome živimo.
Bam, bam, bam, specijalni efekti, mnoštvo vizuelnih senzacija koja ti obuzmu čula sve dok se svetlo ne upali – mnogi se filmovi tu i završe. Oni retki tek tada počinju. Uvuku ti se u dušu, povežu se sa nečim duboko u tebi, mimo tvoje volje; i više nisi isti.
I tako se dogodio talas ljubavi koji je pokrenuo film Marka Đorđevića “Za danas toliko”. To sigurno nije najbolji film na svetu, niti će potući rekorde gledanosti, ali je definitivno najvoljeniji. U toj kategoriji pokupio je Oskara, lagano. Ljudi koji su ga gledali imaju potrebu da mu se javno zahvale i da odu u bioskop po još. E tako nešto još nismo imali!
NEDOSTAJEMO SEBI
Jedna naizgled jednostavna priča, bez mnogo radnje, ispričana nežno i brižno. Priča koja slavi život. Priča koja leči. Priča o ljudima koji se vole i neguju, o prijateljstvu koje se gaji i slavi. Nostalgična, ne zato što se događa u drugom vremenu, već zato što mi sebi nedostajemo takvi: jednostavni, nepokvareni, dečje iskreni i naivni.
Ali pošto odavno nismo naivni, mi znamo da se takav život kakav žive Šarenci u filmu ne može živeti. Da ga ne možeš živeti stalno otvorenog srca i da moraš biti “namazan” i “nabrijan” da te ne bi pregazili. Jer niko ne želi da bude ovca u svetu u kome je “čovek čoveku vuk”.
Istina. Zato nas ovaj film pomera. Vraća na fabrička podešavanja. Nas koji smo od sebe daleko odlutali. Deluje terapeutski. Vraća nas kući gde dugo nismo svraćali. Jer nema se vremena, jer život…
Možda bi najčešći odgovor na pitanje “zašto ne živimo u skladu sa sobom?” bio da je takvo vreme koje nas tera da umesto ljudi budemo zveri. I to nam je opravdanje za sve: svi prepisuju pa moram i ja, svako krade pa onda i ja, ljudi oko mene su pokvareni pa šta ću, moram i ja!
TOLIKO
Ali ljudi čine vreme, a ne obrnuto. Tako svaka naša reč, svako delo kreira delić te stvarnosti koju živimo. U nama leži neverovatna moć da svakog trenutka biramo hoćemo li putem dobra ili zla, slobode ili podaništva.
Junaci filma “Za danas toliko” komuniciraju dobrotom ne zato što su glupi, već zato što su tako odlučili. I onda je ovaj film kao magično ogledalo u kome vidimo samo lepotu svoje duše ili bar ono što je od nje ostalo. Izgleda da smo posle svega konačno spremni za dobrotu.
Možda smo zaboravili kako da je živimo, ali je prepoznajemo. Znamo da nam fali. Za danas toliko.
***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!