Sedeći tako u parku bez bogzna kakvog valjanog razloga, pritom pijući pivo, čovek, pre ili kasnije, oseti potrebu, fiziološku naravno, da isprazni bešiku.
Cela stvar ide još đene-đene dok je parkovski klozet otvoren, međutim kada se njegove dveri zatvore u 19:00, a ponekad i ranije, mučenik sa klupe u parku osuđen je da se za pišanje snađe kako zna i ume, to jest da se sakrije iza nekog drveta ili žbuna praveći se blesav kao da ga niko živ na ovom svetu ne vidi i da tako, polulud, osramoćen, ljut na sebe ili prosto-naprosto oslobođen svih skrupula i društvenih dogovora – obavi svoj poso. Što je brže moguće, uglavnom.
Ali nije sad o tome reč, mada bi i o tome mogla da se povede reč, kao što se o svakakvim glupostima vode polemike, pa tako sad imate jednu, do pre koju godinu, nezamislivu stvar, ili sijaset nezamislivih stvari, ako ćemo pošteno, koje su do pre nekoliko godina bile, je l, nezamislive, ergo nenormalne, a sad su obavezne, dakle, norme, ili bolje, mere jednog normalnog ponašanja.
Svaka starost žali za danima svoje mladosti i tzv. slobode.
Tako ostarela bumerska generacija, sad već debelo na izdisaju, žali za godinama prosperiteta, optimizma, twista na igrankama i uopšte za danima, “kad nam je dobro išlo”, kad smo išli po svetu, itd. Mada, ako ćemo da budemo iskreni do kraja, pomenuti bumeri su skoro do kraja skliznuli u taj, hajde to tako nespretno da kažemo, narativ globalne zavere protiv ubogog čoveka. Neću se upuštati u sitna crevca, ipak prijatelj drema, ili se pravi samo da me ne bi čuo (ponekad se i sam napravim da spavam, samo da sebe ne bih čuo), ali skrenuću pažnju na jedan fenomen, o tom fenomenu, samo naznaku daje i Uelbek u svom zbilja poslednjem romanu gde kaže, a kažem i ja, da su ljudi u savremenom svetu postali veoma glupi. I nema tu sad nešto neko posebno da se ljuti.
Prosto, to je tako.
Dakle, žal jedna sveopšta za zlatnim prohujalim vremenima, ali ta su vremena po pravilu uvek vremena mladosti onoga koji za prošlim vremenima žali. Meni (kao da mene neko pita) nedostaje vreme kasnog XIX veka, dakle tzv. zlatno doba, zaboravljeno jedno vreme o kojem, ne bez sete, šezdesetih godina prošlog veka piše Adorno, vreme pre masovnog društva premda je masovna proizvodnja već počela, ali nije uhvatila ni približno oblike koje će dostići nakon Drugog svetskog rata, kad je svima bilo do jaja, sem onima kojima nije bilo ni do čega.
Da ne detaljišem, široki su tu pogledi, kako na prirodu, to jest na ono izvan gradova, tako i na same gradove bez automobila u nekom, kako pesnik kaže, sporijem ritmu, gde su rukoljub i morfijum svakodnevne stvari. Naravno, grcala je sirotinja, ali sirotinja je grcala od postanja i grcaće dok je sveta i veka. Ipak, stvar je u tome što biti siromašan nije bila sramota, prosto, to je bila sudbina, koju će samo deceniju-dve kasnije podmuklo iskoristiti proleteri u uverenju da nešto novo mora biti i nešto dobro. Nije uvek tako. A kako su se stvari odvijale – videli smo dokle smo dogurali.
Nikoga više u parku nije bilo. Biće da je jedan zadan ritam odmora i posla naučio ljude da se ponašaju poslušno. Moj zaspali prijatelj i ja to svakako nismo imali na umu. Ne večeras.
