Kad smo se vratili u park, seli na svoju klupu i otvorili pivo, prijatelj je počeo: jesi li video one ljude? Jesi li video kako pokušavaju da se proguraju, kako bezobzirno pokušavaju, po svaku cenu, da se proguraju? Da li si video koliko je tim ljudima stalo do toga da se proguraju, i samo im je stalo do toga da se proguraju i ni do čega više, nego samo do toga da se proguraju. Njihovi životi nisu ništa drugo nego neprestano proguravanje, na sve strane, non-stop, a kad se jednom proguraju, oni nastavljaju da se proguravaju, non-stop i na sve strane, do smrti, ili do penzije, u kojoj će, penziji, ne smrti, nastaviti da se proguravaju, na pijaci, u gradskom prevozu, kod kuće, uništavajući svoje bližnje, bezobzirno, kakvi, bezobzirni, već jesu ceo svoj život. Oni u proguravanju, rekao je, nalaze i našli su smisao svojih besmislenih egzistencija, i u tom beskrupuloznom i sveuništavajućem proguravanju kroz sve i dalje nalaze smisao svojih besmislenih egzistencija.
Proguravajući se, oni žive. Proguravajući se, oni dostižu cilj i smisao svojih života, čiji je smisao samo proguravanje, nadalje, večno proguravanje, rekao bih, rekao je, mada tu večnosti nema niti može da je bude. Proguravajući se, oni misle, ili ne misle, da će, svakako, dostići svoj cilj, ma kakav cilj da su sebi zacrtali, i uvek ga, doduše kratkotrajno, dostignu, a kad vide da nisu nigde stigli, nastavljaju da se proguravaju još surovije i brutalnije, do sledećeg proguravanja na koje prionu s još većim žarom i sa još većom rešenošću da proguravanjem prokrče sebi put u ne znam ni ja šta. U ništa, verovatno.
Jer, šta predstavlja to neprekidno proguravanje? To neprekidno proguravanje predstavlja jednu sasvim odvratnu prirodu naših ljudi. Odvratnu prirodu koju oni, naši ljudi, čak ni ne kriju. Oni tu svoju odvratnu prirodu neguju, oni tu svoju dozlaboga odvratnu prirodu podižu na pijedestal, diče se tom svojom odurnom odvratnom prirodom i drže je za svoju vrlinu. Oni, naši ljudi, rekao je, ponosni su na tu svoju brutalno odvratnu prirodu, tako odgajaju svoje potomstvo, u smeru isključivo ka ostvarenju i usavršavanju takve odvratne prirode. Oni tu svoju odvratnu prirodu obožavaju, rekao je, ta odvratna priroda je njihovo božanstvo, njihov kategorički imperativ, njihov modus operandi, njihov kredo, njihov, u krajnjoj liniji, smisao života i postojanja.
Proguravanje je sve za naše ljude. U neprekidnom proguravanju oni jedino mogu da postoje, proguravanje je njihovo prirodno okruženje u kom onda oni mogu da ispolje svoju odvratnu proguravačku prirodu i da, sledstveno, budu poštovani od svojih jednako odvratnih zemljaka. Progurati se, po svaku cenu, uvek i svuda, kroz sve, preko svega, i što je moguće beskrupuloznije, rezonuju oni, naši ljudi, rekao je, od najveće je važnosti i vrednosti. Progurati se, proguravati se, a odatle i laktati se, svakoga i sve podrediti toj svojoj krajnje odvratnoj prirodi, potpuno i celim svojim bićem predati se toj svojoj odvratnoj prirodi, predano raditi na usavršavanju te svoje odvratne prirode, to je jedini cilj naših ljudi, rekao je, to ja krajnja istanca, ostvarenje.
Istovetnu žarku želju i potrebu za neprestanim proguravanjem ispoljavaju, podjednako, i gubitnici i dobitnici, i siromašni i bogati, i obrazovani i neobrazovani, i uspešni kao i oni takozvani neuspešni. Usput, proguravanje se danas, i ne samo danas, naziva i ambicijom, takmičenjem, konkurentnošću i tako dalje. Mislim da se čak bezobzirnije proguravaju takozvani gubitnici, siromašni, neobrazovani i neuspešni, mislim da se taj sloj brutalnije progurava u beslovesnoj nadi i želji da jednom i oni postanu takozvani dobitnici, bogati, obrazovani i uspešni. U toj svojoj slepoj nadi i želji oni, skrajnuti, daleko premašuju ove koji su već, jednom se proguravši, zauzeli položaje moći, bogatstva i uticaja, u svim sferama i na svim mogućim nivoima, pa sad sede na lovorikama uvereni da će taj, proguravanjem stečen, položaj zadržati doveka.
Ništa se u ovom društvu ne dešava sem konstantnog i sveprožimajućeg proguravanja, rekao je, to je motor koji pokreće sve što se u ovom društvu dešava, to je oblik i obrazac svega, etalon, mera ponašanja i delovanja, životni stil. Dok smo odrastali učili su nas samo kako da se proguravamo. Nismo razvijali duh, razvijali smo samo laktove. Nisu nas učili da razgovaramo, učili su nas da se svađamo. Nisu nas učili kako da razvijamo i negujemo svoju blagorodnu prirodu, učili su nas kako da razvijamo i negujemo svoju odvratnu prirodu. Uvek samo svoju odvrantu prirodu, nikad svoju dobroćudnu prirodu. Iz proguravanja proističe sve, odvratna priroda oblikuje sve i, na koncu, postaje realnost, norma, dok je sve ono što nije proguravanje i odvratna priroda irealnost i nenormalnost. Proguravajne kao način života i odvratna priroda kao njegova suština nisu, međutim, naša izmišljotina. Svi takozvani narodi u svim takozvanim državnim zajednicama koje čine svet, ponašaju se i deluju i žive proguravajući se čitav život kroz taj život, bedan život, moram da kažem, rekao je, život koji nije vredan življenja, dakle, svi oni, listom, ispoljavaju samo svoju odvratnu prirodu i ništa drugo. Pritom je kod manjih, inferiornijih, takozvanih naroda, odvratna priroda još odvratnija i brutalnija nego što je to slučaj kod većih, razvijenijih i uspešnijih takozvanih nacija. Manje, takozvane neistorijske nacije, bivše kolonije, ili sadašnje kolonije globalnog kapitala, i tako dalje, proguravaju se bezočnije od takozvanih velikih sila, bivših imperija i tako dalje. Sveopšte proguravanje je, piše Hamvaš, naravno ne tim rečima, rekao je, počelo kad je čovek iz čistog bivstva pao u materijalni svet, u život, u telesnost, iz blistavog svetla večnosti u tamu postojanja. I čim je pao, čovek je počeo da se progurava i do dan danas nije prestao da se progurava. Sve više i više je usavršavao proguravanje dok ga, konačno, nije doveo do samouništvajućeg savršenstva, čemu svedočimo danas, rekao je, naime, svedočimo samom finišu apokalipse. Danas, u bukvalnom foto-finišu apokalipse, ništa više nije od nikakvog značaja i ništa nije bitno, sem proguravanja i više ničega neće ni biti sem proguravanja.