Svuda po parku ljudi su šetali kerove. Kerovi su, blesavi kakvi su, zjalavo trčkarali, olakšavali se, donosili svoje loptice. Ljudi, vlasnici tih neobjašnjivo glupih i besprizornih životinja, okupljali su se u grupe i međusobno razgovarali o svojim kerovima. Govorili su u množini i uvek samo u množini trpajući svoje kerove i sebe u situacije i dogodovštine. Baš kao što to čine i majke kad brbljaju o svom potomstvu. Uvek govore u množini, pomislio sam. Ovi ljudi što šetaju kerove, što ih drže po stanovima i kojima su kerovi nepresušan izvor sreće, nisu ništa bolji od majki koje rađaju decu. U neku ruku su i gori, pomislio sam. Njihovo samoljublje ogrnuto plaštom dobrodušnosti je odvratno, pomislio sam tada i zaustio da to kažem prijatelju kad me je prekinuo glas komunalnog milicionara koji se ne znano otkud pojavio ispred nas u društvu koleginice na čijoj je pločici na grudima pisalo Vrana.
Na pločici na grudima komunalnog milicionara, koji nam je poželeo dobar dan i zatražio nam isprave pisalo je Jakovljević. Pružili smo mu lične karte, on ih je uzeo i malo se udaljio dok nas je Vrana nemo posmatrala. U njenom izrazu lica i pogledu nisam mogao da pročitam ništa osim gađenja. Bili smo joj odvratni i nije se libila da nam to svojim izrazom lica i pogledom stavi do znanja. Jakovljević se ubrzo vratio i pitao nas gde radimo, šta radimo i šta ćemo da radimo kad popijemo naše pivo. Odgovorili smo redom. Videlo se lepo, on je to lepo video, da smo nas dvojica dva ostarela klošara, dva baksuza, apsolutno neuspešna dva odrona od ljudi, sigurno je pomislio, pomislio sam tada, koji ni za kafanu nemaju para.
Rekao nam je da će nam se desiti ono što mora da nam se desi, a na to, na tu gotovo filozofsku konstataciju, ogovorili smo ćutanjem. Komunalni milicionar Jakovljević nam je još rekao da gledamo da pokupimo đubre za sobom na šta smo nas dvojica skoro uglas odgovorili naravno. On i Vrana su još trenutak ili dva ostali da nas gledaju s neskrivenim gađenjem, a onda su se okrenuli i pošli svojim putem.
Vidiš, rekao je moj prijatelj kada su se panduri udaljili, sila je, sad već, nepobediva, sila je postala toliko brojna, toliko jaka i toliko opremljena da je nastupilo konačno lomljenje kičme, konačno stajanje za vrat i lomljenje kičme. Na delu je otvorena, ogoljena sila koja nam lomi kičmu, da tako kažem, rekao je, sila opremljena i obučena i osposobljena do te mere da je svaki otpor uzaludan. Naša sloboda svela se na to da nam je dozvoljeno da pušimo po kafanama i da, ako smo mirni, pijemo na javnim mestima. I to je to. To je sve što nam je ostalo od slobode.
Zbog toga je važno da pušimo i pijemo što je više moguće, svaki dan, kad god nam se za to ukaže prilika i kad god sami sebi stvorimo priliku marljivo misleći samo na to kako ćemo što više pušiti i piti. Sila koja nam je sela za vrat neće nas, naravno, ostavljati na miru. Jednog dana biće nam zabranjeno da pušimo po kafanama i da pijemo na javnim mestima. Neće nam biti od pomoći ni to što smo mirni, što se ne bunimo. Od nas će se tražiti da savijemo kičmu i umuknemo, da se sklonimo sa ulice na svoja radna mesta, a ako ih nemamo onda da se sklonimo sa ulice u svoja uboga obitavališta. Ali ni tamo nas neće ostavljati na miru. Moraćemo, onako savijene i polomljene kičme, da odvajamo od usta, da tako kažem, i da na taj način hranimo silu i one koja ta sila štiti, a to su uspešni i bogati ljudi koji sebi mogu, preko naše grbače, da priušte silu koja će ih štititi dok oni nastavljaju da budu još bogatiji i još uspešniji a njihova sila još snažnija, još opremljenija i još surovija. Mi sad imamo posla sa konačnim slomom kičme čovečanstva, rekao je, mi imamo posla sa opasnim ludacima, s uma sišavšim bezobzirnim manijacima. Oni će na kraju piti našu krv, bukvalno, našu decu već jebu, bukvalno, trguju njima, hvala majkama za to, naše organe već vade i trpaju u svoja tela, oni će se s nama, sa sirotinjom ovog sveta, obračunati na jedan krajnje beskrupulozan način, oni će se konačno, sa ovim svetom bezobzirno obračunati. Posle njih ovde kamen na kamenu neće ostati. Ali, mi ćemo tada već svi biti mrtvi, kao što i oni kažu, ali mi ćemo tada već svi biti mrtvi. Ne znam, rekao je, nisam pametan. Kako ono beše Orvel reče? Zamislite vojničku čizmu koja gazi ljudsko lice – zauvek. Da, tako je govorio Orvel.