Piše: vaš dežurni namćor, Zoran Trklja
Tog dana, u rano popodne, dok su ranojesenski sunčevi zraci koso obasjavali prilično prljav i neuredan park, moj prijatelj i ja seli smo na klupu, jednu od retkih još uvek skrivenih klupa u ovom gradu. Pored klupe smo stavili kesu sa šest limenki piva i odmah otvorili dve.
Vidiš, rekao je moj prijatelj, ovaj park. Ovaj park, nastavio je pripaljujući cigaretu, slika je i prilika ovog grada u kom se nalazi. Ovako prljav i neuredan on je slika i prilika ovog grada koji je, opet, slika i prilika cele naše zemlje. Gde god da se okreneš vidiš samo đubre, štroku i buđ, kao i kad pogledaš sve ove ljude i vidiš samo bezobzirnost, sebičluk i pokvarenost. Ovaj grad, rekao je, uopšte nije grad. To su samo sumorne građevine, jedna sumornija od druge, rekao je, koje su generacija za generacijom zidale gde god su stigle, navrat-nanos, bez ikakvog plana, bez ikakvog smisla, bez ikakvog nadahnuća ili ukusa. I tako decenijama, stotinama godina, kako je ko preuzimao vlast tako je sebi dao za pravo da ruši šta mu se prohte i da gradi šta mu padne na pamet.
S druge strane, ljudi koji su se tu, ko zna zbog čega i pod kakvim okolnostima, zatekli, nisu ni mogli da takav grad, u kom su se zatekli, rodili u njemu ili se u njega, iz ko zna kojih razloga, doselili, u pravom smislu osete kao svoj grad. Zbog toga su mu se, i zbog toga mu se, i dan danas, na najpodmukliji način, svete, radeći sve što je u njihovoj moći da ovaj grad nagrde, isprljaju i konačno dotuku.
Nemoj imati iluzija, nastavio je otpivši gutljaj piva, nikad tu nije bilo dobro i sve te priče o relativno nedavno prošlim dobrim starim vremenima obična su nostalgična bulažnjenja. Za vreme realnog socijalizma, o čijem periodu, danas, mnogi sa suzama u očima šire kojekakve legende, nije bilo ništa bolje nego što je to danas. U neku ruku, bilo je i gore. I sam znaš, sećaš se. Moralo bi se otići mnogo dalje da bi se, eventualno, pronašao neki period u kom je u ovom gradu bilo dobro, a i tada bi se čovek, uvidevši sve i upoznavši se sa tadašnjim životom gradskih stanovnika, razočarao, i shvatio da na ovom prokletom tlu sreće nikad nije bilo a, po svemu sudeći, neće je ni biti.
Pogledaj samo ovu decu, rekao je pokazavši na decu koja su se igrala u pesku, penjala na penjalicu i ljuljala na ljuljaškama. Zar ti ova deca ne liče na majmunčiće u zoološkom vrtu, upitao je, pa i mi nismo ništa više do dva ostarela majmuna iz zoološkog vrta, odavno odustala od iluzije da će biti slobodni, dva majmuna bez pojma o tome šta sloboda znači, šta tačno sloboda podrazumeva i kako tačno sloboda izgleda. Mi smo dva najobičnija majmuna zarobljena u ovom zoološkom vrtu od grada, čekamo svoje sledovanje zagledani u mlade majmune koji se vitlaju po kavezu. Ništa drugo nismo nego dva najobičnija majmuna iz zoološkog vrta, rekao je, ništa drugo.
Kad bolje razmislim, a to sve češće radim, zapravo, kad se bolje prevarim da sam bolje razmislio, onda shvatim da može biti samo gore a nikad bolje, da može biti samo ružnije a nikad lepše, da može biti samo sjebanije a nikad nesjebanije, da tako nezgrapno kažem. A to je baš tako, nezgrapno i apsurdno. Uhvatim sebe u crnim mislima, pa se sam sebi nasmejem, rekao je kroz osmeh.
Naši ljudi su izabrali život individue u zajednici što u prvoj liniji podrazumeva zadovoljavanje potreba, neprestano rastućih. Te individue žive na uštrb zajednice, to jest, na grbači te zajednice, to jest na račun zajednice, a za svoj sopstveni račun, dakle za račun svog, da kažem, blagostanja, koji, mora se priznati, nije ništa drugo do obično majmunsko preživljavanje u zoološkom vrtu, naime, češkanje guzice i genitalija između sledovanja hrane. Ovo, do čega nas je ljudski ego, u međuvremenu narastao do neslućenih razmera, doveo, prava je katastrofa. Ta katastrofa do koje nas je doveo ljudski ego je današnji život u ovom gradu, u ovoj zemlji i, konačno, na ovoj planeti. Ono što danas vidimo i razumemo kao prirodne katastrofe, bolest, glad, klimatske promene i tako dalje, nisu ništa drugo do proizvod čovekovog ega koji je u svom samonapumpavanju prevazišao, sad već, i ukupnu zapreminu sunčevog sistema, rekao je. Nemoj imati iluzija, naša briga za sopstveno crveno dupe uništiće ovaj svet, ali, isto tako, uništiće i ovaj sunčev sistem, i uništiće ceo univerzum, rekao je moj prijatelj. Jer, šta je univerzum, upitao je, ako nije krhotina opsene koju čovek nosi u svom oku a da i ne zna za nju niti zna odakle mu. Kad trepne, univerzum na tren nestane. To je moć bolesnog čovekovog ega, rekao je prijatelj i otpio malo piva. To je đavolska moć jednog do srži otupelog bića koje više ništa ne vidi, više ništa ne zna i više ništa ne sanja, dok je sve vreme ubeđeno u to da sve vidi, da sve zna i da sve sanja.
