RealN037: DRUŠTVO

Danas ću probati da biram “dosadno” društvo – istinu. Do takvog društva nije jednostavno doći. Tu je mnogo zvanih, ali malo izabranih. U po bela jutra, čini mi se da vlada najmračnija noć, jer sam sinoć pio pivo koje mi nije dobro leglo. Ječam je od mene napravio klimavu skulpturu koja se sada njiše u tami na prolećnom vetru.

Sveštenik čeka trolejbus. Staloženo. Apsurdno, ali podseća me na Eliuda Kipchogea. Pre nego što sam sinoć izleteo na „loše pivo“, gledao sam dokumentarni film o najboljem maratoncu sveta. Za uho mi je zapala rečenica: Način na koji razmišljate o bolu je način na koji živite. Zvuči kao hodočašće. Maraton nije daleko od toga. Iako ne trči, sveštenik o tome sigurno zna nešto više. Boli me stomak od ječma.

Uteha

Kakvu utehu pruža istina u poređenju s pričom? Šta čovek ima od istine u pola noći, u mraku, kad vetar u dimnjaku zavija kao vuk? Kada svetlost baca senke po zidovima spavaće sobe, a kiša kucka o prozorska okna svojim dugim prstima? Tada ne očekujemo da nam u pomoć pritekne koščata istina bez krvi i mesa, nego nam treba ušuškanost, udobnost priče. Da nas u naručju ljulja pouzdana, utešna laž, ili pivo.

Jede mi se nešto slatko. Postojanje crvenih kakao zrna koja se uzgajaju u Ekvadoru i Brazilu dovela su savremeno društvo do postojanja Ruby čokolade, to je ona pink boje. Lepa priča.

Foto: Pinterest; rubi čokolada

Uprkos priči, idem u Štarkovu prodavnicu na Trgu Nikole Pašića da kupim čokoladica s ukusom kafe, na merenje. Odatle nastavljam ka Knez Mihailovoj da platim račun za telefon. “Što ne plaćaš onlajn, brže je i jednostavnije”? – Jeste, ali nekad mi je okej da se prošetam i uradim to uživo. “Ti si lud, trošiš vreme bezveze…” – Nije nam ni ono pivo sinoć bogzna kako obogatilo vreme, pa smo mu ga dali, a nije i da sam (od)rastao u Oslu pa da mi je pragmatizam drugo ime. Ima nešto i u “mazohizmu”, kaže Kipčoge. Njegova istina zaslužuje povratak u sadašnji trenutak.

Ne znam kada ste poslednji put plaćali račun uživo, ali ako to uradite u Knez Mihailovoj, velika je verovatnoća da će te sudelovati priči: stariji čovek žali se da je prevaren, a radnik ga rutinski sluša kao da slične sluša svakog dana. Ili je dobio neispravan telefon, ili mu je račun veći nego što je potrošio, ili mu nešto nije u redu sa karticom i kakav je to način… Jednom mu je virila limenka piva iz cegera.

„Dosadno“ društvo

Akutni stil života koji praktikujemo, naivno smo nazvali brzi.

Nastavljam svoju šetnju ka Saboroj crkvi, bol u stomaku postaje podnošljiviji, pojeo sam sve čokoladice sa kafom. Dan se razdanio i pod svoju službu uzeo vesele boje koje vidimo u tiganju Džejmija Olivera, snimljenom skupocenom kamerom koja se duži u velikom magacinu BBC-ja.

Volim crkve, kao građevine, da ne ulazimo u njihov religijski aspekat, nego ulazimo u njih kao zdanja. Koliko je ručnog rada uloženo, koliko je posvećenosti bilo potrebno, stolarija, freske, sve je lepo. Ljudi unutra govore tiho i veličina građevine u koju su kročili budi u njima pristojno ponašanje, čak i ako se nisu bavili osvešćivanjem zbog čega je to tako.

Od Kosančićevog venca se spuštam ka Pristaništu i dešava mi se ono o čemu piše Danica Vukićević u romanu Unutrašnje more: “Nešto nalik poznatom zvuku. Pa da li je to moguće? Neko trese tepih? Posle hiljadu godina ne samo da čujem već i vidim čudesan prizor tako čest u detinjstvu: neko (stariji muškarac) praherom lupa tepih okačen na metalni razboj ispred zgrade.”

Danas ću probati da biram “dosadno” društvo – istinu.

***Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!

JOŠ BURO. KOLUMNI MOŽETE PRONAĆI OVDE.