Postoje tako neki gradovi koji su doveka tvoji ne samo jer ih često posećuješ, već jer im sudbinom pripadaš. Ta sudbina bi u mom slučaju bila dokučiva svaki put kad u isti grad odem različita ja. Iz ovog u kom sam trenutno poslednji put sam otišla nevesela, a vratila mu se pre neki dan manje tužna, i više svoja. Gradovi nas očito rade ko što mi radimo sebe sami. Koliko smo dobro toliko će nam sve biti dobro, bolje i najbolje. Kad nas mrak obavije nema tog grada u kom nam sunce sme i može izaći na oči.
Ne znam je li nam život kakve su nam misli, ali sigurno nam život jeste onakav kakav nas zadesi i udesi u svakom svom biranom i nebiranom momentu.
Sećam se kad sam verovala kako sve biram, kako sve mogu i hoću baš zato jer silno želim. Nije to bilo baš tako davno kad sam poverovala da sam podobna za tuđe nepodobnosti. U potrebi za samopotvrdom i potvrdom čovek je na sve spreman — da se poveća i da se smanji, u zavisnosti od toga šta mu koja potvrda nalaže.
U svom traganju za samopotvrđivanjem ja sam počela od početka svog neznanja. Tamo sam naslutila da se krije sve ono što ne vidim, ne čujem, nemam ali izrazito osećam. To su te različite Ja koje kroz iste gradove putuju u neuporedivim navratima. Ko sopstvene epizode života ne ume da odigra i igra, bez glume i fluentno s istinom jasnog postojanja, ta/j ne zna što znači živeti na daskama života. Popevši se na te daske u istom, a opet različitom, gradu mog života znala sam da ne glumim već da jesam i da postojim.
Ništa ja otkrila nisam, samo sam se unela u neznanje svesna da se tamo bar nekakvo saznanje i krije
Pokušala sam da razložim grad na momente, ali sam onda shvatila da samo razlažem uspomene i da kroz njih merim i ljude, i gradove.
Mada, ko da bi gradovi išta značili da nema svih tih ljudi iz naših uspomena.
Zar upravo sećanja ne drže budnima i živima svakakve ljude kroz sve momente naše sudbine življenja? Ko da bi gradovi postojali da ljudi nema. Kao da bi se iko ičega sećao da nema tih ljudi koji jesu jedno veliko sećanje na najveće postojanje svega i ničega u jednoj ovozemaljskoj pojavi zvanoj čovek.
Moje verovanje da biram i da sve mogu baš kako želim nije grešna koliko je pogrešiva u svom ostvarenju. Mada, sve što je pogrešivo ljudsko je. Sve što je grešno neljudsko je.
Uh. Mora da sam na Cetinju, i da je to taj grad koji me seća i podseća da sam juče bila nevesela, a danas već svoja i veselija. Kiša danas ne pada, kao da pobija statistiku o neprekidnim padavinama, dok me Lovćen baca u sva sećanja na prošlost koja se ne ponavlja i sadašnjost koja ne sluti dokle će budućnost da dogura.
Po glavi mi se vrti stih — Sudba naše ostrova je čaša, sećanja me više ne more, zavolela sam gradove i ostavila sve nostalgije za neka bolja, manje sujetna, vremena u kom će sećanja čuvati i gradove i ljude. Nema ničeg goreg no kad ljudi počnu da kunu gradove misleći da su oni nikli mimo njihovog greha i pogrešivosti. Mada, đe ima lošeg ima i najboljeg. Tako je to na Cetinju.
Kad dođeš loša sve kiše dušu ti olako potope. Kad dođeš najbolja sva Sunčana vrata sama ti se otvore, i tvoj voljeni grad ponovo je tvoj jer i ti jesi nanovo svoja!