Svakakav ljubavni život postoji, ali idiličan zasigurno ne.
Postoje samo ljudi koji o najgorem pričaju, i oni koji o tome ćute. Ko kaže da nikad voleo nije, najsigurnije laže. Kad bismo čitali bukvalno na primer Jovana Dučića olako bismo pomislili da taj čovek nikada nikog voleo nije. No, kako poezija ne ume lagati, tako ni Jovan Dućić nije uspeo sakriti svoju ogoljenu potrebu da bude voljen. Kad se čovek time baš optereti onda olako upada u mutni prezir.
Od prezira do nasilja linija je tanka. Ili te linije možda ni nema. Naravno da nisam došla ovog četvrtka da rušim javno san o Dučiću, ali jesam sigurno došla da rušim iluziju o tome kako nasilja nema među osvešćenima, levičarima, feministkinjama, pesnikinjama i pesnicima, akademicima, naučnicima i ostalim umišljenim profesijama.
Nasilje ne buja. Ono ne prestaje. Ne sećam se da istorija ove civilizacije pamti pacifističke vekove. Sve sami periodi između ratova. Ah. Ko nas laže da iko zna šta pacifizam znači i kako se do njega dolazi? Neće ništa prestati jer je neko rekao da prestane. Kad krv krene da se proliva, ne staje se do zadnje kapi.
Nego, je li neko rekao ljubav?
Jesam ja, još u prvom redu nagovestila ljubav kao život bez kog se živeti ne može. Ima li je uopšte u ovom izobilju nasilja? Ako je ima gde je onda? Ko je ima, gde se krije i zašto se sa svima ne deli kad je tako moćna i lekovita?
Ima je svuda, samo niko s njom ne ume.
Prva ja stalno o ljubavi bistrim, a neretko padam u zamke sopstvene mizerije koje me izjedaju i dave. Nisam samo u pomislima daleka ljubavi, no i u počinjenim delima.
Sećam se da sam, kad sam osećala da volim najviše, bila najmanje zahvalna i najmanje ispravna. Kad sam imala sve videla sam ništa i hranila se nemanjem koje ne postoji. Volela sam i mučila čoveka koga volim. Vozila ga svojim emotivnim rolerkosterima, trzala, mrzela, psovala, vređala, unižavala, na njega vatru bljuvala i zamalo mu oči iskopala. Opterećena frustracijama sebično sam htela da bude ono što ja želim, ne shvatajući da je otišao i da ga nije ni bilo van moje zamisli.
Nije me prijavio policiji, ali je odlučio svesno da me ne želi nasilnu i prepunu prezira.
Psihičko nasilje boli više od batina. Za razliku od žena, muškarci manje trpe nasilje u porodici i partnerskim odnosima. U prilog tome govori svetska statistika koja kaže da preko 50% žena u svetu gine upravo u porodici i u intimno-partnerskim odnosima. Muškarci, dakle, brže i efikasnije reaguju na nasilje koje trpe od žena, što samo potvrđuje istinu o patrijarhatu koji muškarce osnažuje da ne trpe već da osvajaju i vladaju svim, pa i emocijama. Zato godišnje u Srbiji ne strada trideset mušakaraca ubijenih od strane žena, već obratno.
Sva moja borba protiv nasilja dolazi baš iz moje borbe protiv nasilne mene. Zato i jeste dobra ona, što je svi šeruju a niko ne kapira — Promeni prvo sebe pa ćeš tako i ceo svet.
Morala sam da priznam, u ime svesti kojom se dičim, da je moja slabost opasna onoliko koliko nisam u stanju da od nje načinim prednost svog opstanka. Nikakvo umeće da volim, iako sam tvrdila da volim, nije postojalo. Unizila sam sve visine po kojima sam u momentima, kad se oslobodim strahova i nemira, zaista letela.
Koja li je to kontradikcija da istom čoveku kažeš volim te i mrzim te u jednom te istom životu?
Bojim se da je to samo presek istine koji se mora odraditi naglas — ne znaš da voliš, i ne pokušavaj dok ne usavršiš to umeće!
Nakon mog nasilničkog ponašanja, sutradan, mislila sam samo na jedno — koliko nasilnika uopšte razmišlja o svom nasilju kao Božijem grehu?
Ženska ispovest o nasilju prema jednom muškarcu je bačena u etar, i pored femicida kojih brojimo četiri od početka ove godine.
Volela bih da bar jedan muškarac javnog glasa podeli sa svetom otvoreno zlo koje je nekoj ženi počinio, ali bez ikakve potrebe da smanji gađenje javnosti prema sopstvenom integritetu?
Ja se gadim sebi samoj, baš me briga što će ko da misli.
