Kada voliš i kada si voljen: Možemo li se ZAVOLETI pre nego što se SRETNEMO

29.02.2024.
RECOMMENDED

Ko kaže da ljude moraš prvo da sretneš pa tek onda da ih zavoliš? Možemo li se zavoleti pre nego što se sretnemo? Ima li nas u tom nekakvom, bez vremena i prostora lebdećem, pokušaju da se volimo, razumemo, poštujemo i prihvatamo bez zadrške i bojazni da je ljubav ipak jača u svom punom intenzitetu upravo kada voliš, a ne kad si voljen/-a

Ne, ne planiram da apstrahujem život ovog četvrtka, već da vas sve uverim i tako naglas sebi ponovim kako je zaista moguće zavoleti i voleti ljude pre nego što ih uistinu upoznaš. 

Prošle nedelje sam se vratila iz Banja Luke, u kojoj sam u Domu omladine po prvi put predstavila domaćoj publici svoja dva romana Jefimija, žena koja čeka i Jefimija, žena koja neće. Da mi je lako poverovati u čuda, poverovala bih da sam Boginja kako su me dočekali svi ti krasni ljudi koje sam volela i zavolela i pre nego što sam ih telom srela.

Neka mi oprosti prvi divni pJesnik, muzičar i Banjalučanin Nebojša ali ja ipak neću dopustiti sebi da ih sve prećutim kao ljude koje sam obožavala i pre nego što sam ih srela. Kad god me je muškarac u životu podržao, to je učinio s ljubavlju pa bih i ja vazda na krilima te prijateljske ljubavi gradila i izgradila izvanredne stvari. Tako su i ovaj božanstveni čovjek-pjesnik i njegova jedina Milica, podržali s ljubavlju mene kao ženu koja ljubav propituje, priželjkuje, čeka i traži kroz sva svoja slova i reči.

Nisam Boginja, ali me je, kao Afroditu, dočekala ljubavna lepota u Banja Luci i pre nego što sam u nju, po prvi put za života, nogom kročila. Ne verujem da je išta slučajno pa tako ni to da sam taj topli poziv u Banja Luku, i to od još tada nepoznate žene s instagrama, a sada već sestre, Tatjane bez previše razmišljanja i od srca prihvatila.

Tatjana, najbolja prijateljica i sestra moje glavne junakinje Jefimije i Tatjana moja Banjalučanka, nikad nepoznata i zauvek dozvana, dokazale su mi nanovo da ljubav postoji bez da je takneš, objasniš i definišeš kroz vreme i prostor. Tatjanu mi je poslala Jefimija kao potvrdu da ljude ne moraš prvo da sretneš da bi ih zavolela. Volim i volela sam Banja Luku i pre nego što sam joj na kilometar telom prišla. Postoje gradovi i ljudi koje sam volela i pre susreta. To je to voljenje koje je važnije od toga voli li mene Banja Luka i značim li ja zaista išta Tatjani, Nebojši i Milici u životu?

Eh, ko da ljubav može da se nedri u jednom smeru, bez ljudi, na suvo, bez elana i odluke da je ipak najvažnije da voliš snažno i odlučno, hrabro i smelo, bez strepnje od činjenice jesi li voljen/-a baš onoliko koliko si ti to zamislio/-a. Koga briga vole li nas? Kad mi volimo sve oko nas od voljenja može olako da se zanese u voljenje. Ne izmišljam, svega mi. Dokazala mi je ove istine, na oči, krasna Banja Luka. Ipak svaki grad čine ljudi! Ah! Blago Banja Luci kakve ljude ima. Ne samo ove moje, što su me na braniku dobrodošlice zagrlili dušom i pre nego što su me telima sreli, no i sve one iz publike koji su u Jefimijinim traganjima za ljubavlju pronašli i učitali poziv na spasenje putem solidarnosti sa drugim, kao sa samim sobom.

Tako je i ta noć mojih romana, u Domu omladine, donela duboku ispovest, oslobađajuće suze, jasna pitanja i čvrste zagrljaje dušom i telom. Tatjana je i meni i Jefimiji ojačala veru u ljude i potvrdila naše ideale kao poželjne i nužne. Samo budala može voleti ljude samo kad ih sretne ili upozna. Kada voliš koga voliš ti ne srećeš nego ko ljubav i sam/-a tečeš i kroz vreme i kroz prostor.

Hvala Nebojši što me je pesmom podsetio DA ĆE SVE BITI JER BAŠ NIŠTA BILO NIJE.

Mada, bilo je svega. Samo se mnogo toga nije ponovilo. Ali, neka se ponove ljudi. Neka se ponove svi gradovi sa svim tim krasnim ljudima. Neka se zavole svi i pre nego što se sretnu.

Neka svakog put navede tamo gde je dočekan kao Afrodita, a ne kao običan smrtnik.

Kada ima koga da voli, čovek je besmrtan.

Saznaj više:
Povezani članci: