Hedonizam, kažete? Za uživanje u životu ipak je zgodnije biti zdrav i jak nego slab i bolestan! Zar ne?
Ženu treba osvajati svaki dan, kažu oni srećno i večno zaljubljeni. Tako je i sa životom. Kako je govorio kolega Karanov – nije nam život majka da nam toleriše svaku glupost, nego žena koja će, ako budemo kreteni, naći drugog -.
Takozvani hedonizam, reč koja je postala, između ostalog, mantra lakomih i lenjih, ne bi trebalo da bude jači borac u bici sa svešću, samopoštovanjem i odgovornošću prema sebi i okolini. Čovek ne mora da bude iznimno pronicljiv da bi shvatio kako je za uživanje u životu ipak zgodnije biti zdrav i jak nego slab i bolestan. Zar ne?
Prvi korak ka hedonizmu je, ako mene pitate, sakupiti na gomilu sve što je ostalo od ljudskih sposobnosti koje nam je priroda dala na samom početku, očistiti od prašine i rđe, ošmirglati i vratiti u funkciju. Ne zaboravimo da je čovek najmoćniji izum prirode. Kao i najmoćniji neprijatelj sebi samome.
Hedonizam je radovati se svakom, makar i efemernom napretku. Ojačati stisak šake i donja leđa. Kor. Osnažiti volju i želju za znanjem. Izoštriti pogled. Biti sposoban, jak, dovoljan. Voleti život van displeja. Trčati iz sve snage kroz šumu, plivati u reci, popeti se na stenu, biti napolju. Skinuti se go.
Foto: Luka Šarac
Ako tako tretiramo hedonizam, ne gine nam da budemo izloženi podsmehu, skepsi i preziru. „Stvarno ustaješ rano ujutro da bi se peo po stenama? Šta se ložiš kao neki klinac, to sigurno radiš zbog lošeg odnosa sa majkom? Odrasti“… Ovakve rečenice sluša svaki svestan pojedinac koji shvata da ne samo njegov lični život, već zdravlje čitavog čovečanstva zavise od tih nekoliko jutarnjih koraka na trim-stazi, zgiba na hladnoj gvozdenoj šipci i pokojeg iskoraka sa nogom na klupici. Onaj ko počne da pronalazi zadovoljstvo u savladavanju prepreka, pronaći će ga doslovce svuda. Biti bolji, pobeđuje svako biti bolje. Bićeš bolje kada budeš bolji.
Ne zaboravimo da je čovek najmoćniji izum prirode. Kao i najmoćniji neprijatelj sebi samome
HEDONIZAM, KONKRETNO
Ne znam da li pratite TV šou program Survivor? Ako ga ne gledate, ukratko ću opisati da u njemu učestvuje moj imenjak, sportista, ragbista, trener, koji je ostalim takmičarima i publici prirastao za srce zbog neosporne veštine da pojednostavi stvari. Ima odvažan pristup, kao neustrašivi junak iz animiranog filma. „Jako čist momak“, kažu. Nismo išli zajedno u školu, ali rekao bih da je Stefan, počev od jaslica pa na dalje, u svakoj grupi u kojoj se ikada našao, bio najsnažniji. Ovde nije reč o vreći mišića za ogledalo i fotki na instagramu, nego o sposobnostima.
Stefan je produžetak vrste naših đedova, koji su u svojim šezdesetim, recimo, hvatajući alku sa tri prsta desne ruke, podizali teg za merenje stoke od sto kila; napamet znali rodoslove Nemanjića, Karađorđevića i Obrenovića, sve sa datumima rođenja i smrti, uz prigodne anegdote. Ja se sa 36 godina ne sećam kako se zovu glumci iz filma koji sam juče gledao, a kada ispržim tri jajeta na oko bez da u kuhinji ugostim Cirkus Medrano, osećam se kao božanstvo.
Poenta? Stefan iz Survivora je mentalno čist zato što je fizički vispren, i obratno. Štaviše, uopšte nije isključeno da kao takav, u šou programu gde važi da su međuljudski odnosi, taktika i psihologija veoma važni faktori, Stefan do samog kraja stigne upravo zahvaljujući tome što je „čist i jednostavan“. I najvažnije: jak i sposoban!
Dok čekamo rasplet u ostrvskom takmičenju, gledamo prizor na našim ulicama: stomaci se kotrljaju po prljavom asfaltu, udarajući u svaki mogući problem i kukajući kako ništa ne valja, a prava leđa u brišućem letu osvajaju život. Birajte na koji način ćete da uživate…
Fotografije: Luka Šarac
**Mišljenja izrečena u Kolumnama pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju stavove BURO.Srbija redakcije!