Starogrčki filozof Epiktet je rekao: Priroda je čoveku dala jedan jezik, ali dva uva, da bismo od drugih mogli da čujemo dva puta više nego što govorimo. Kao mama sedmogodišnjaka, često čujem od roditelja da njihovo dete neće da razgovara. Osećanje da dete neće da vam odgovori na pitanje, ili neće da vam ispriča kako je provelo dan u školi može da bude bolno. Dok su deca još mala, roditelji često rutinski reaguju na dečije priče iz vrtića, parka… Negiraju njihove emocije ili pogrešno razumeju svoje dete, jer, važnije je skuvati ručak, odgovoriti na mejl ili pogledati fudbalsku utakmicu. Godine prolaze, ne slušamo mi dete, pogrešno ga razumemo, ne dozvoljavamo mu da završi rečenicu… I onda, to dete poraste, i shvatimo da ono „volim te“ koje smo koristili kao flaster na ranu nije bilo dovoljno za ostvarivanje bliskosti. Ironično je da najmanje slušamo upravo one koji su nam najbliži, jer, Bože moj, toliko ih dobro poznajemo da znamo šta će reći. I ne samo to, decu često ne shvatamo ozbiljno i stavljamo ih u poziciju da oni treba da slušaju nas, jer mi smo veliki. To me ujedno podseća na onu šalu o lideru koji je znao da je slušanje najvažnije u vođenju, ali nije znao da on treba da bude slušalac.
Danas, u eri raznih komunikacijskih spravica, mi ne umemo da komuniciramo, već to radimo poput odlaska u lokalnu prodavnicu, nesvesno znajući da svaki deo puta koji smo toliko puta prešli. Komunikacija je dvosmerna ulica i prisutnost u komunikaciji je veoma važna od najranijeg doba. Ljudi se menjaju, decarastu. Zbir svakodnevnih interakcija i aktivnosti nas neprestano oblikuje, tako da niko od nas nije isti kao što smo bili prošlog meseca, prošle nedelje ili čak juče.
Pristrasnost u komunikaciji bliskosti je na delu kada roditelji otkriju da njihova deca rade stvari koje nikada nisu ni zamislili da će raditi. Svakodnevno nas uče da slušamo svoje srce, da slušamo intuiciju, ali nas niko ne uči da čujemo rođeno dete. Uobičajeno je da vam tokom razgovora um luta, ali navika da ne slušate drugog može naškoditi odnosima, koliko god da ste bliski sa tom osobom. Kada sledeći put uhvatite sebe da rutinski prelazite preko onoga što vam dete govori, zaustavite se, priznajte detetu da vam je um odlutao, izvinite se i tražite da pokuša da vam ispriča ponovo. Objasnite kako niste savršeni i potrudite se da čujete ono što vam se saopštava. Ako slušamo pažljivo i razmišljajući o tome šta čujemo, tada slušanje može da preobrazi naše razumevanje ljudi i sveta i obogati naš život.
Da je to tako potvrđuje i priča Herbija Henkoka koji je sredinom prošlog veka svirao sa čuvenim Majlsom Dejvisom. Henkok je priznao da je na jednom nastupu odsvirao pogrešan ton, ali da se Majls Dejvis nije zbunio, već nadovezao i od greške napravio savršenu muzičku improvizaciju. Da li je odsvirana nota prava ili pogrešna, određuje nota koja joj sledi, rekao mu je Dejvis.
Slušanje je važno i svako od nas trebao bi u potpunosti da shvatiti bogatstvo prednosti koje slušanje pruža i slušaocu i govorniku. Kada pažljivo slušamo stvara se osećaj bliskosti i sigurnosti, jača se veza među ljidima. U poslu pažljivo slušanje dovodi do poverenja, posvećenosti, razmene znanja o poslu, radni učinak, zadovoljstvo i liderstvo. I Mark Zakerberg zna da je slušanje važno, toliko da je jednom prilikom izazvao sebe kada je odlučio da više razgovara s ljudima o tome kako žive, rade i razmišljaju o budućnosti. Ali, napravio je fatalnu grešku zbog koje su ga ismejali, jer je na ugovorene razgovore dolazio sa timom ljudi koji su imali svoja zaduženja, a jedno od njih je bilo i fotografisanje. Klimanje glavom nije dovoljno da postanete istinski slušalac.
I ako vam je cilj slika na društvenim mrežama, onda ste na klizavom terenu. Tamo je i onako mnogo njih koji imaju uključen mikrofon i svakodnevno savetuju, pričaju, pametuju, ali retki slušaju. Ako spadate u prosečnog čoveka, sigurna sam da se osećate loše, da se osećate nepoverljivo i nezadovoljno dok govorite nešto što vam je izuzetno važno, a druga strana vas ne sluša. Izraelski neuronaučnik Juri Hason otkrio je da što su veća poklapanja moždanih talasa govornika i slušaoca, to je njihova povezanost veća. Da biste ostvarili bolju komunikaciju održavajte kontakt očima, to će vam pomoći da se fokusirate na slušanje, postavljajte pitanja. Pitanja pokazuju interesovanje. Parafrazirajte ono što čujete, kako biste dali priliku za objašnjenje.
U knjizi Veština slušanja – šta propuštate i zašto je to važno, Kejt Marfi kaže: Umeti pažljivo slušati znači prihvatiti tišinu u razgovoru. Ako prebrzo počnemo da popunjavamo pauze u razgovoru, a kamoli da ih predupređujemo, sprečićemo sagovornika da kaže nešto mu je možda teško da formuliše. Ometamo ga u razmišljanju i onemogućavamo mu da saopšti ono što mu je zaista na umu i duši. Jednostavno čekajte.
Podsećajte se zašto je slušanje važno i donesite odluku da se promenite. Umesto da imate samo nejasnu ideju da „bolje slušate“, razmislite o cilju – posvetite prva dva minuta svakog razgovora pažljivom slušanju. Roditelji čiji su moždani talasi usklađeni sa moždanim talasima dece, koji su od rođenja reagovali na potrebe deteta, pružaju model za buduće veze, sposobnost slušanja, a samim tim i sposobnost građenja dubokih odnosa. Pričanjem o sebi nećete obogatiti svoj život, ni svoje znanje, jer o sebi znate sve. Budite otvoreni i spremni da čujete druge ljude, svoju decu, tuđa iskustva, ideje, jer ono što drugi ima da vam kaže je itekako važno. Dobar slušalac se ne rađa, dobar slušalac se postaje, prvo u porodici u kojoj se uvažava šta onaj drugi ima da kaže, a zatim hodajući radoznalo kroz život.
Foto: BURO.
