Povezano
Nikada nisam sela za tastaturu i sebi samoj zatražila inspiraciju za zapisivanje svega što bi se moralo i valjalo podeliti s onima koji su voljni/-e da to pročitaju. Inspiracija se ne traži čim shvatiš da je tvoja jedina životna, a sasvim dovoljna po opšte dobro, misija da pišeš i na Boga ujedno misliš. Tada inspiracija postaješ ti — tvoj život, tvoje misli, tvoja slutnja, tvoja patnja, tvoje prokletstvo, tvoj blagoslov.
Ove nedelje, kao i proteklih ko zna koliko nedelja unazad, neprestano mislim na protagonistkinju svog prvog romana, Jefimija, žena koja čeka, moju divlju i ostrvsku Jefimiju. Najpre, jer nakon dve godine intenzivnog rada na pisanju nastavka njenog života, moja glavna junakinja dobija svoj novi protagonistički zadatak — da nastavi hrabro živeti svoje duhovne i političke, kao i psiho-fizičke, borbe. Ta borba jeste ljudska, čovečja, ali nadasve ženska, predodređena kontekstom i značenjima koja kažu i nalažu da je žensko telo polje teškog života i najizvesnije smrti. Te dileme i jesu načinile Jefimiju meni važnom kao polje razumevanja, tumačenja i dekonstruisanja svega zadatog, a nepravednog u mom ženskom životu. Ne pitajte me šta znači žensko jer ni ne znači ništa sve do trenutka dok ne kažem sebi:, ,Žena si“. Nisi Simon de Bovoar, ali si žena svakako i pre svog rođenja postala. Ti si prednatalna sudbina svog pola.” Uostalom, postmodernističke rasprave daleko su od Godačice, Surdulice, Vladičinog Hana, Tutina, Aleksinca, Trstenika. Salonske rasprave nas akademskih i instagram feministkinja iz ,,centrale,, ne dotiču hrabre generalke i sestre po bunkerima, rudnicima, zatvorima, ludnicama, selima, verskim zajednicama,… Njih ,,tamo,, zanima život žene u trenutku, u momentu, u preživljavanju.
Da bi živele moramo prvo preživeti.
Tu dolazi do prekida razumevanja.
Jer ne preživljava svaka, zar ne?
Često se postidim svojih istupanja u prostor gde se čuje i vidi sve. Mogla bih češće da se stidim, nego je i mene zavela sofisticirana gordost blještavog velegrada. To je sasvim očito čim pišem ovu kolumnu za Buro i nastavljam da istupam i mislim sita iz svoje mekane fotelje. Grešna sam i ja, kao i sve/-i mi. Možda sam i gora. Bolja sigurno nisam. Svakako ni nema najboljih.
Juče sam ceo dan provela u Trsteniku. Na predstavljanju, prepremijerno, nastavka Jefimijinog života uobličenog u moj drugi roman — Jefimija, žena koja neće. Još me je pre dve nedelje pozvala Dženeta i pitala želim li da otvorim prvi feministički eksperimentalni karavan (u organizaciji sjajnih žena iz Trstenika i Tutina) u Trsteniku sa novom knjigom. Obradovah se, ali je Dženi pomalo skeptično upitala ponovo, aludirajući na to da sam predstavljanje beogradskoj publici ipak zakazala za ponedeljak, 16. oktobar. Pomislih je li luda čim misli da je Beograd zauvek centar svih i svačijih svetova. Ali, ne. Nije Dženi luda. Beograd je očito svima nama postao centar svakoga sveta. To mu dođe kao ono najveći je grad pa je zato sve naj — najjači, najbogatiji, najskuplji, najpametniji, najemancipovaniji,… Beograd je kao muškarac — fizički najveći pa samim tim i najjači. Kao sultan. Svi manji gradovi i mesta oko njega jesu njegove žene, poslušenice, robinje, kurtizane, mašine za rađanje i opstajanje.
Hej Beograde, ne kriješ da si predator i nasilnik.
Verovatno je to i razlog što se ja ove nedelje u sebi i naglas uporno pitam: Ima li jebenog centra? I gde sam ja u svemu ovome i tome?
Da nije centar jedino tamo gde nam srce kuca? Pa sad… Kako kome zakuca i pokuca…
Odlazak u Trstenik kod saborkinja u mom životu, u mojim momentima, u mom smislu jeste centar sveta. Pomera mi se centar očito samo kako mi duša ište. Uostalom, ja ni nemam centar. Sve što volim moj je centar.
Uf. Valja češće izlaziti iz svoga tako lijepog stana i marketinški dobro urađenog profila, pa zaviriti malo dublje i istrajnije u svet van struktura pukih opstanaka i kružnih zatvaranja.
Sećam se da me je, kad sam bila najslabija, u život vraćala sestra iz Tutina, a glas mi utišavala aktivistkinja iz Blokova.
Šta ti je život…
Ti misliš Beograd u svim metaforama centar, kad ono ti na svekolikoj margini.
Sve me ovo vraća deset godina unazad pa sve sebe tešim i ponavljam najbolji ulični savet koji sam ikada dobila: ,,Micika, ne piše sve u tim tvojim knjigama. Znaš, džaba knjige kad nemaš gde i s čim da ih koristiš!”
U pravu je Ćelavi. Postale knjige ko olaka rabota. Paravan za dušu, za iskustvo, za istinu. Ti misliš sve piše u magazinima, sve izrečeno na konferencijama, sve zapisano u esejima, sve zabeleženo u arhivima, kad ono… Ništa…. Samo plata, staž i smrt.
Sve misliš stigla ženska revolucija kad ono nema Roze, nema Olimpije, nema ni večne slave stradalih pretkinja.
Prisećala bih se svega sada, nego bih samo da ujedem jednom, a ne da lajem kroz svaki red.
Revolucionarne patnje ne laju dugo.
One kose brzo — i sebe i svet.
Kosim sebe jako.
Odatle valja da se počne.
Na kraju je ipak samo kraj.
Foto: Stefana Mijatović