Oduvek sam verovala da je za čoveka ulica kao i istorija — magistra vita est.
Ali, onda se upitam koja ulica i koja istorija? Gde je išta počelo, i gde se sve završava?
U očitavanju i čitanju istorije, kao i ulice, potrebno je razumevanje šireg koncepta nadljudske istine koja glasi: ,,Istina nije jedna. Nema ih ni previše. Samo ti uzmi sve što je zdravo jer ništa nije gotovo.” Gotovo je kad se odsvira kraj. Kad će kraj to samo kraj i zna.
Važno je odakle počinjemo. Sad moramo početi od ljudskog početka — od istorije postanka i nastanka ulice kao zemaljske borbe za opstanak gladnog tela. Ne treba nam asfalt da bismo po ulicama raznoraznih isprepletanih života tražili smisao i početka, i kraja. U traganju je istina. Čim se traga jasno je da baš i nema toga što smo zamislili da možemo kao opipljivo pronaći. Možda je čulnost prevara svakog veka, a možda samo mimo čula najtačnije rezonujemo da to što mi vidimo jeste možda i najveća laž o čovečanstvu. Zato je sveučilište dobro, jer ti ne dozvoljava onu opasnu ekspresiju tvog prvog lica: Ja smatram, ja mislim, ja, ja i samo ja…. Sve je oborivo kad se mišljenje utemelji na istini da nema jedne, univerzalne istine niti o kosmosu, niti o čoveku.
Traganje je, kao i istraživanje, proces koji se dešava mimo istraživačice ili istraživača. Cilj traganja je nadmašivanje prošlosti. To znači naučiti i ne ponoviti istorijsko zlo. Zato istraživanje počinje i pre zapažanja ljudskog oka — pre osetnosti kategorija dobra i zla. Početak planetarne istorije ne počinje sa čovekom, već s misterijom o postojanju apsolutnosti mimo čoveka. Zato moć i jeste opasna po život, jer preti da zbriše predljudsku, kosmičku, istoriju nametanjem osetnih ljudskih kategorija — kategorija dobra i zla. Srećom, pa je misterija nastala pre čoveka. U njenoj neuništivosti leži ne samo kosmički već i ljudski spas.
Ulica je metafora života, iako je odavno postala život. Mi svi i živimo na ulici. Naši krovovi su obične cigle u vlasništvu nadmoći koja se zapisuje zakonom najjačeg.
Moć je svačija. Kao i bolest. Na različitim levelima, različita su oboljenja. Što bi rekao Vladika II P. Njegoš, poimajući krajnje dubine čoveka: Što se više k vrhu slave penje to je viši sreće neprijatelj. Čim čovek na moć nije imun jasno je da poenta ide, u potpunosti, na drugu stranu. Taj okoreli ljudski poriv za moći vraća život na početak pre početka— tamo đe niko još ne zna što je moć jer niko još nije postao jači niti slabiji. Zar nije poštena preraspodela moći izvorište pravde, čiji je izostanak i naterao čoveka na evoluciju?
Čim je lovac postao gazda, kao vlasnik i poljoprivrednik s mišićima i lopatom, evolucija je zastala. Mada, i tu moramo biti dosledni pa zagovarati ljudski početak koji, kao i svaki napredak, ipak počinje odozdo. Odatle ćemo možda i stići do dekonstrukcije onoga gore. Ko smo mi u lancu moći? Kako je koristimo u okviru svih zadatih ljudskih i životnjskih zakona? Ko nam je rekao da bilo čija prednost postoji pa se luđački ložimo da, za života, postanemo i ostanemo svačiji šefovi i patrijarsi?
Kakve smo i mi nemoćne kad postanemo moćne?
Ulica zato i može označiti metaforički početak ljudske istorije kao prvi izlazak čoveka u ratnu arenu za prevlast. Razne prevlasti razne su živote iznedrile. To je genetika polnog čoveka — vlastoljubiva do bola. Tako smo i dobro počeli, ko i zlo, po vlasti definisati pa tako poverovali u onu najmudriju: ,,Daj čoveku moć i videćeš kakav je”.
Ali, koja je i čija je ta krajnja moć uistinu? Da to nije istorija moći koja je najmoćnija jer je ona ipak odredila početak traganja za najdubljim promislima o čoveku?
Ne verujem nam jer svi sanjamo moć koju ćemo kadtad zloupotrebiti kako ljudski, tako i kosmički. Svako istorijsko loše je i počelo sa čovekom, pa se na ulici kao najgore najčešće i završilo.
