REALNO2: Rodni grad Pikasa i Banderasa nije zaboravio na erotiku: Zašto je Malaga (toliko) dobra za život – Esej iz Andaluzije

18.09.2023.
RECOMMENDED

Prvi susret sa Špancima imao sam sa 13 godina na jednom karate turniru u Budimpešti. Pamtim da ih je bilo mnogo i na njima sam prvi put uživo video kako izgleda kada beli kimono prekrije osunčani ten. Osvojili su mnogo medalja i sećam se da su nosili one hirurške rukavice, providne, plastične, kako im tuđa krv ne bi dodirivala kožu. Bili su glasni, a kasnije u životu sam shvatio da su glasni i kada nisu karatisti. 

U Amsterdamu, Kopenhagenu, Milanu i ostalim evropskim gradovima koje sam obišao u završnoj godini fakuleteta i prvoj godini svog poslovnog staža, kada bih video grupicu od desetak ili više mladih na prostirci, u parku, kako motaju duvan u male rizle, kijaju kroz nos probušen alkicom i govore glasno na ivici dranja, to bi uglavnom bili Španci. Slušao sam starije u svom kraju kako kažu: „ma cigani“.

A onda sam pre desetak godina otišao u Madrid, vođen poslom. Jedan španski brend čija se odeća prodavala i prodaje u Beogradu, uzeo je tenisera Fernarda Verdaska za svog ambasadora. Pošto se u to vreme zabavljao sa našom Anom Ivanović, nije bilo nelogično da pozovu nekog srpskog novinara. Malo se izreklamira brend, malo Verdasko, a ja vidim Madrid. Jeftinije nego da plaćaju klasičan oglasni prostor.

Za Anu me bio blam da Verdaska išta pitam. O Đokoviću smo pričali, i to sve najbolje. Urednica se naljutila što sam doneo tekst bez Ane Ivanović. Izgleda da neko uvek mora da se naljuti, birao sam čija me ljutnja najmanje boli. Španci izgledaju kao da se ne ljute, ali vole da se svađaju.

Madrid je gradčina. Skreneš levo – fontana. Skreneš desno – opet fontana. Zađeš ’vamo – palata. Zađeš ’namo – tri palate. Sve to okupano suncem. Kao lakmus papir, Madrid oslikava činjenicu da je Španija bila najbogatija evropska država u 15. veku. Kraljevski grad, nije slučajno. Mnogoljudan, prostran, lep – i ovde ne govorim o energiji. 

Kada potegnemo energiju i priču o njoj, ljudi se pre hvataju za Barselonu, koja ima to slobodarsko čime privlači one željne slobode. Barsa mi je, ljutite se koliko hoćete, precenjena, a sada više uopšte nije ni toliko povoljna koliko je bila. Posetio sam je posle Madrida, pa nedavno još jednom. U Madrid bih voleo da se vratim, u Barsu i ne moram, uz dužno poštovanje Gaudija.

Nego, sve vreme hoću da vam pričam o Andaluziji, koju sam „izvalio“ prošle godine. Konkretno, o Malagi, odakle vam se sada javljam. Neću se baviti avionskim letovima, smeštajem, apartmanima, cenama i putopisom, to ima na internetu. Baviću se energijom. 

Značajnije od građevina, muzeja, gastronomske ponude i kojekakvog sadržaja, jeste videti i doživeti ono što bivši zatvorenici u najvećem broju anketa istaknu kao to što im je u ćeliji najviše nedostajalo – život utkan u prolaznike, jedno „slato od ništa“. Jedno posmatranje života koji se dešava, glasno i bez ustezanja.

Ovde nisu zaboravili da žive i na pristaju da umru pre nego što umru. To je najlepša građevina u Malagi. A kida i Katedrala. Ne poredim ni sa čim, samo kažem da je lepo videti i osetiti.

Ljube se na ulici. Stariji ljudi se ljube na ulici, a uhvatio sam sebe kako ne bih mogao da kažem da je degutanto kada se ’vataju na plaži, jer je naš problem što smo progutali metlu, nije njihov. Toples je dobar dan.

Jedan korpulentni momak prodaje tašne na plaži. Izgleda kao bivši odbojkaš, koji se nakon karijere malo ugojio i u svojih preko dva metra dodao koju kilu mišića sa po kojim slojem masti. Možda je iz Senegala. „Guapo, guapo, guapo“, dobaucju mu žene iz kafića i ne daju mu da ode od njihovog stola iako ne žele da kupe tašnu. Naš je problem što smo progutali metlu, nije njihov.

Jeste Malaga rodni grad Pikasa, rodni grad Banderasa, luka, grad na obali mora, što bi već moglo da nagovesti njen ritam i atmosferu, ali Malaga je erotika. Da ne pobrkamo sa pornografijom – recimo Berlinom, gde đavo kupuje perece, ovo je mašta zavođenja ubrizgana u čist vazduh. Kada to osetiš, nije zabranjeno da poneseš sa sobom i izvadiš iz ranca kao lepo sećanje iz foto-albuma, iako nije isključeno da će ti reći da ga ostaviš unutra i ne pokazuješ.

Na kraju, ovo je i pitanje lične promene. Spominjao sam gore Amsterdam i Kopenhagen – naginjao sam im zbog estetike i pragmatizma, dizajna, ili Prag, bili ste u Pragu, videli ste, lepo je, ali Česi se ne drže za ruke. Pride, bilo mi je potrebno vreme da prevaziđem onu priču starijih – „ma cigani“, mislim na Špance. Živi su, a metla u leđima je naš problem. Zavoleo sam glasno.

Saznaj više:
Povezani članci: